Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

381

ce нз таквог стања ствари, аналогно продису чл. 138 закона о наслеђивању, тчоже извести логнчан закључак да je туженик њоме располага-о и тиме манифестовао своју всл»у да лредметну ствар задржи за себе сдносно да плати одређени износ новда. (Ако ce y том смислу не схвати чл. 316, онда би ce y наведеном случају отуђења ствари, -итд., могло поставити тштање постојања кривичног дела утаје из чл. 254 Кривичног закошика, што 6и било неправилнс.) Такав je нормалан развој стварл н за такве случајеве законодаваз je предвидео одредбу чл. 316 y вези чл. 39, ст. 1, и чл. 174, ст. 2. Према томе, раалог да ce противвредност шорве ствари y новцу одређује супсидијарно за случај, ако ce приликом извршења односна ствар не пронађе y тужениковом притежању, не може да опстане, јер ce не ааснива ни на једвом законском пропису. Тужилац, истина, има могућности, као што je познаво, да поред повраћаја ствари, супсидијарно тражи и накнаду штете, али y таквом случају није реч о примени чл. 316, већ о истицању више тужбених захтева y једној тужби (чл. 176). У тој парници суд може да одбије први тужбени захтев ради псвраћаја ствари a да уовоји супсидијарни ради накнаде штете. Тада je дужан да извођењем доказа (углавном вештачењем чл. 239 до 250) утврђује вредност ствари, будући да je опорна висина штете. Слично овоме, и када je y шитању алтернативна обавеза (обавеза туженика ма по којем праином основу уговору, једностраној изјави, 'итд., да тужиоцу преда ствар или да му накнади противвредност исте) извођењем доказа утврђује ce вредност ствари, јер су оба захтева опорна. У тој парници, ако je основан тужбени захтев, туженик ce алтернативно обавезује на обе чинидбе. Тужилац на основу такве пресуде може да тражи извршење бил-о које чинидбе ( a не само предају ствари, жао што je ксд алтернативног овлашћења из чл. 316}, али тужваику илак припада право избора ове дотле док тужилац као овлашћеник не буде потпуио или делимично примио чи«идбу. Неправилно je, дакле, уколико није реч о алтернативној обавези, истовремено y спору утврђивати односно утврдити постојање дотичне ствари и висину накнаде за ту ствар. Јер, или ствар постоји и тада треба пресудом обавеззти туженика да je преда тужиоцу или да плати „одређен« новчани износ“ или егвар не постоји и тада треба утврђивати вредност односне свварн и туженика обавезати да плати утврђеви новчани износ на име накнаде за ту ствар (чл. 174, ст. 3). Исто тако ни правио схватање, према којем ce односна вредност ствари утврђује ради спровођења извршења за сХучај да тужени« после правоснажности пресуде (или и пре правоснажности, кад ce туженик на нове чињенице није могао више успешно позивати, a то je до закључења последње расправе првостепене или другостепене, ако je ова одржана чл. 288, ст. 2, чл. 293, 350—352 и 324), без сшоје кривице (услвд случаја или више силе) не може да изврши обавезу, • «ема дравне псдлоге, јер суд, примењујући прсшисе заксша о парничном поступку изриче ересуду, a y поступку извршења тужедик односно извршеник има право да опозиционом