Анали Правног факултета у Београду

382

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАЈСУЛТЕТА

тужбом y смислу правннх правила извршног поступка истакне предметне приговоре. Поред овога, туженик на основу исте правне ситуације (на основу чињеница насталих после закључења последње расправе), уколико ce не води извршни поступак (пре подношења предлога за дозволу извршења илн после спроведеног извршења) може тужбом да покреће нову парницу о већ правоснажно пресуђеном правном односу с обзиром да правоснажна пресуда важи док ce не измени њен чињенични и правни основ (чл. 324 и 322). Чињенице, пак, настале пре предметне раоправе не могу ce остваривати y редовној грађанокој парници (разуме ce између истих странака о истом правном питању расправљеном y раннјој парници, пошто суд y таквом случају по приговору или службеној дужности одбацује тужбу због правоснажно пресуђене ствари чл. 277 ст. 2, и 290 y вези чл. 322, 323, 343, ст. 2, т. 9, чл. 353, ст. 2, чл. 371, ст. 2, и чл. 379, 381—389). Најзад, постоји и мишљење да од тужиоца зависи да ли ће ce y спору ради предаје ствари y својину и државину утврђивати вредност дотичне ствари. Тужилац, «аиме, када жели да добије утужену ствар, произвољно означава висок износ новца који je спре.ман да прими уместо ствари. Ако пак жели да дође до новца, односно ако му иије стало до ствари, он може да предложи да ce вештачењем утврди вредност опорне ствари y новцу коју lie примити. У том случају суд je тобож дужан да извођењем .доказа вештачењем утврђује новчапи износ као противвредност дотичне ствари. Овакво мишљење неооновано je како са већ наведеннх разлога, тако и са разлога што вије y складу са правном природом закона о парничном поступку који je јавноаправног карактера (чл. 1). Ниједном одредбом тог закона странка није овлашћена да мења садржај тгрописа чл. 316 који je као правило за вођење поступка обавезан и за странке и за суд. Странка не може’ дакле уместо алтернатнвног овлашпења туженог из чл. 316 предлагати алтернативву обавезу (чији ce основ заснива на материјалном празу), односно нема могућвости да одређени новчани износ учини спорним, кад исти по својој правној природн није опоран. Тужилац може, ако хоће, вештачен>ем ван суда да утврђује вредност ствари, a може да одреди новчани износ и испод те вредности. Све то нема никаквог значаја за суд и туженика који поступа по овом нахођењу. Сем тога, законодавац je, као што je већ објашњено прописом чл. 316, заштитио тужиоца y одвосу на спорну стаар. Стога не би било логично ни правилно да ce тужиоцу тим истим прописом,. услед његовог предлога пружа нека друга, нарочита могућност да евентуално (у зависности од воље туженика) дође до новчаног износа, када je спорна једино својина и државина ствари. Kpahe речено, тужиоцу ce пружа могућност да дође до своје ствари, a туженику да ce исплатом одрсђеног новчаног износа ослободи своје обавезе. Уосталом, наведено мишљење о примени чл. 316 било 6и неспојиво и са ocHOBHiTM начелима парн-ичног постз'пка начелом процесне економије и начелом забране злоупотребе процесних права, Докази ce, наиме, сходно прописима чл. 6, 209, 289 и 293, изводе кад су спорне важне и одлучне чињенице. Извођење пак доказа вештачењем ради утврђивања вредности