Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА XIPAKCA

383

ствари y новцу, чији бн износ тужилац био вољан да п.рими, преДставл.ало 6и злоупотребу права из чл. 316, као и права из наведених прописа с обзиром да односни новчани из-нос није опоран и да су странке дужне да савесно користе права, која су им законам о парничном поступку призната. Тиме би ce једновремево без потребе одуговлачио поступак (чл. 8 и 9), Одбијањем предлога странака за такво извођење доказа, суд би онемогућио предметну злоупотребу права и одуговлачење поступка, a то je и његова дужност. Даље, суд je, као што je изложено, под изузетним околностима овлашћен да утврђује вредност предмета спора (чл. 39, ст. 3). Осим овог изузетка, нигде није нормирано да je суд дужан да по предлогу странака утв-р-------ђује ту вредност, нити да je овлашћен да такву вредност сматра као „одређени новчани износ ". Отуда утврђивање вредности предмета спора y смислу изнетог мипљења представља повреду одредаба парничног поступка. Ова повреда није од утицаја иа доношвње законите и правилне пресуде, (туженик ce скоро никад не противи предлогу тужиоца за извођење д-оказа вештачењем пошто оправдано сматра да lie му исто бити од користи), те ce побијана пресуда по жалби, само због предметне повреде, не би могла укинутп, односно не би ce могла укинути ни првостепена ни другостепена пресуда по ревизији, нити преиначити (чл. 343, ст. 1, 353, 357, ст. 1, 358, 360, 371, 375, 376 и 379). (Изјављиване су жалбе y том погледу, али без успеха. Можда би ce, no правном леку туженика, могло поставити питање постојања разлога за укидање или преиначење, ако би имало доказа да je сам тужилац одређивао мањи «знос новца од утврђеиог.) Постоји, ,дакле, правна могућност да ce no предлогу тужиоца утврђује вредност предмета спора односно могућност да ce устали погрешна пракса. Када пак суд погрешно усвоји предлог тужилачке стране или y случају да ce са предлогом тужене стране сложио тужилац да вештачењем утврђује вредност ствари, чзнда je суд дужан да правилно спроведе тај доказ. При таквом стању ствари и тужилац и туженик имају п-раво да побијају оравилност и резултат вештачења и да y том погледу ставл>ају нове предлоге и изјављују правне лекове, услед чега суд долази y ситуацију да одлаже рочишта за главну расправу (чл. 105, 303, 293, 350, ст. 2, И 352), a виши надлежни суд да по правним лековима укида првостепену пресуду (чл. 357 и 358) односно да укида другостепену, a no потреби и првостепену пресуду и ствар враћа на поновно суђење ради уклањања предметних повреда, односно ради поновног или новог извођења доказа пред првостепеним судом y цил>у утврђивања чињеничног стања (чл. 370, 371, 375 и 376) или да другостепену пресуду преиначује (чл. 360, ст. 1, тач. 2—5, y вези чл, 379), одпосно да потврђује пресуду, ако je правилна (чл. 356 и 377). Јасно je, дакле, да погрешна примена чл. 316 поред факдичког одуговлачења поступка услед самог извођен>а доказа вештачењем, пборедно доводи и до потенцијалне могућности да ce услед изјављених правних лекова окончање поступка одложи за дужи период времена (а то ce скоро редовно и догађа). У пракои ce дешава да тужилачка страна, погрешно схватајући пропис чл. 316, изјављује да je вољна да уместо утужене ствари прими одређени новчапи износ као противвредност исте, a једновремено предлаже и да ce