Анали Правног факултета у Београду

258

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

објективан, друштвен карактер (тај субјекат je друштво, односно владајућа класа или група) разлоге које ћемо ми касније изложитн. Међутим, тако савршен творац норме y ствари никад не постоји или постоји врло ретко. У ствари, свака норма по правилу има одређено значење само y однона неке одређене конкретне случајеве. Уколико ce норма тумачи y односу на нек« други случај, она добија и донекле друкчије значење. Јасно je да творац норме стварно психички «ије могао да замисли све случајеве на које ce његова норма може односити, тј, y односу на које ce она може тумачити. Отуд излази да .је за њега нррма имала стварно психичко одређено значење само y односу на случајеве које je он стварно замислио a не и друге. Истраживати стварну психичку вол»у творца норме и за те друге случајеве заиста je бесмислено и доводи до фикције. A таквих je случајева безброј 'И догсд ce норма тумачи, они ce стално умножавају. Замишљати оваквог савршеног творца норме као стварно постојећег I субјекта заиста je далеко од ствараости. У ствари, тада ce творцу норме придају својства која он нема, замишља ce један идеалан, савршен творац, a то значи да ce, y ствари, напушта субјективно тумачење и под његоаим \ плаштом ce прелази на објективно. Да би ce тврђење да такав идеалан творац норме не постоји могло проверити, потребно je изложити како стоји са стварном вол>ом творца норме, шта он стварно хоће да норма значи. Кад ce утврди да творац норме стварно не увиђа сва могућа значења нсрме коју ствара, би"ће јасно да ce питање субјектизног тумачења мора друкчије решити, тј. да ce оно има одбацити. Јасао je да стварну психичку појаву која ce зове воља може имати само појединац. Ако je реч о множини појединаца, о скупини људи, онда ce тзв, воља те скупине y ствари састоји нз истоветних стварних психичких воља појединаца који ту скупнну чине (при чему, наравно, не треба испустити из вида да постојање скупине утиче на појединачне воље, али то још не значи и да постоји нека воља скупине као такве). Према томе, ако хоћемо да говоримо о вол»и творца норме, онда треба разликовати да ли je тај творац појединац или скупинеј Ако je творац норме појединац, онда он има своју стварну поихичку вол>у и може je изразити y норми. Но, врло je редак случај да творац норме изражава своју сопствену вољу и да je нзражава сам, тј. да норму ствареа потпуно сам. To je чешће случај с нормама које ce стварају приватним појединачним правним актима. Тада творац норме по правилу изражава своју вољу. Но, и тада je ретко да je изражава сасвим сам, тј. да сам ствара норму. Обично му при том помаже неко друти, најчешће правни стручњак. У осталим случајевима, a особито„ако норму .ciaapa —државнтцили^друг штвенн орган.дха ма он био и појединац. он скооо никад њоме Н£_дзоажада своју сопствену вољу, већ ce труди, с више или мање успеха, да неке скупине коју представља (народа, друштва, класе, групе). С друге стране, скоро никад такав поједннац не изражава своју вол>у сам, тј. не ствара сам норму, већ то чннн уз помоћ стручњака Према томе, стварна психичка 80.v.a само једног појединца ретко je кад изражена y нормн. Чим уз поједннца који нзражава своју вол>у, макар