Анали Правног факултета у Београду

lIPABO ЗНАЧЕЊЕ ПРАВНЕ НОРМЕ

259

он изражавао и своју личну вол.у, сарађује неко други на изради норме, самим тим' ce јављају две воље, Адносно два субјекта, који једној истој норми коју заједнички стварају могу датн_рхазАичита—значења. Творац ме, онај ‘Scrjn je правно надлежан да je створи, често уопште не улази довољно дубоко y разумевање норме, већ je прихвата готову од оног стручњака који ју je израдио и само je формално ствара, не схвативши уопште њено значење. To je особито случај с државним и друштвеним органима при стварању норме. Они формално стварају норме koje су стручњаци већ створили и не схватајући њихово значење. Још je «зразнтије такво неједнако схватање или и потпуно несхватање норме ако je не ствара пбјеДЈанац него тело, зборни орган, као што ј-е најчешће случај с најважнијим правним изворима. У таквом зборном органу, састављеном из великог броја по]еди«аца, један знатан део њих уопште не учсствује активно y стварању норме он, на пример, само формално гласа за норму, и не сазнавши je. Други део овнх појединаца покушава да схвати норму, али ce и овде међу њима јављају размимонлажења једни дају нормк једно a други друго значење, једни желе да норма постигне једне a друти друге циљеве, итд. Која je y таквом случају стварна психичка воља творца норме? Очигледно je да je нема. Одавде излази да je тачно тврђење да y највећем броју случајева тво-| рац норме нема једну јединствену реалну политичку вољу. коју нормом изражава, a понекад и нема никакву вол>у уопште. To значи да за њега. норма или нема никакво значење ил« има различита значења. A свакако, остаје да творац норме при њеном стварању никад не зна сва могућа зна-1 чења своје норме и не бира између свих 'њих једно које хоће да норма има.ј Он je свестан. само неколико могућих значења, a често и само једног од~. њих. Отуд јасно излази став који ce мора заузети при тумачењу. Ако творац норме стварно изражава своју сопствену a не туђу вољу,. онда je значење које он норми придаје одлучујуће, уз извесне ограде, које долазе нарочито од тзв. систематског тумачењаД 1). Но, такав je случај, рекосмо, врло редак и тиче ce углавном норми приватних лица, по правилу појединачнихГ~Уколико, пак, норма за творца нема никакво значење, јасно je да ce не може усвоуидиl_хзебlективно тумачењеј Укомико норма има за творца (односно творце) више подједнако могућих и пуноважних значења, јасно je да ce између ових значења право значење мора изабрти no неком другом мерилу a не по вољи гворца. Најзад, ако норма за творца има једно значење или чвише д нуих. али_не сва могућа, јер објективно има још~в'ише" значења, онда je питање најсложеније. Тада ce y корист субјективног тумачења може навести да значење које творац даје норми представља његаву вољу и да je оно право значење. Али ce против овог мора навести оно' iuto je Belî~ речеВпт-аг-«втгаlе7 да ce значење норме најчедаће .одређује y зависности од конкретног случаја на којн ce норма примењује и да творац норме стварно психички нема свест о свим случатевима па ни о овим значењима норме. кад 6и туТвест имао, онда би он односна значења ткође усвојио,

(1) Наиме, систематским тумачешем ce утврђује значење норме њеном смисаоном повезаношћу с другим нормама, те ce понекад ово значење мора узети као право, насупрот значењу добијеном субјективним тумачењем како je изложено rope.