Анали Правног факултета у Београду

ОТВОРЕНЕ КАЗНЕНО-ПОПРАВНЕ УСТАНОВЕ

299

казнама ранијег доба (3), њихово извршење je довело до читавог низа проблема који ce нису могли лако да реше. Међу овима ce нарочито «стицало питање; како и на који начин je најбоље да ce организује извршење казни лишења слободе, јер je ово повлачило собом читав низ штетних последица на учинноца крнвичног дела, због којих je овај поново падао y криминал. Услед тога ce настојало да ce поменута штетна дејства на разне начине отклоне, првенствено бољом организацијом извршења казни. To je основни проблем и целокупан развој извршења казни лишења слободе од њиховог увођења па до данас ce кретао око решења овог проблема и изналажења најпогоднијег начина поступања са учиниоцима кривичних дела. После дугог тражења и лутања настале су отворене казнено-поправне установе, за које ce сматра да имају више изгледа него све друге методе поступања досада, да сведу на минимум поменута штетна дејства која извршење казни лишења слободе производи на дух и карактер затвореника. У прво време са увођењем казни лишења слободе заведен je ћелијски систем извршења ових казни на место ранијих тамница и затвора Старог и Средњег века, y којима je лишење слободе постојало као превентивна мера, a не као казна. Насупрот заједничком издржавању казне, y коме je долазило до међусобног мешања и криминалне заразе између затвореника, a ради избегавања овога, према чистом ћелијском систему (филаделфиски или пенсилвански систем) осуђеници су држани за све време по ћелијама одвојени један од другога, да би ce y самоћи, размишљањем о своме делу, испаштаЈвем и кајањем за исто поправили, доживљавајући неку врсту моралног препорода. Ово je y свему одговарало ондашњем класичном схватању сврхе казне као одмазде и испаштања за учињено кривично дело, али je поменути усамљенички систем y пракси показао велике недостатке, јер je био неподобан за рацноналну организацију рада, a сем тога усамл>ење je ловодило до великог броја душевних оболења и самоубиства. Ради уклањања тих недостатака y многим земљама ce приступило разним комбинацијама ћелиског система са системом заједничког издржавања казне, јер y крајњој линији постоје ова два оснозна и опречна .система око којих остали системи само Iравитирају (4). Тако су y даљем развоју настали аубурнски (систем ћутања), прогресивии и ирски систем (5). Задња два система као савршенија усвојена су y највећем броју земаља, јер ce оснивају на идеји постепеног враћања осуђеника y друштво помоћу поступног поправљања. Ирски систем има још и то преимућство што ce осуђеник y трећој фази извршења казне, y тзв. оделењу за слободњаке не држи потпуно одвојен од друштва већ ce припрема за повратак y исто, јер ce увидело да je недостатак ранијих система био што су стварали људе тешко прилагодљиве за слободан живот, Може ce рећи да ce y оделењу за слободњаке налази зачетак идеје о отвореним казнено-поправним домовима, само она овде још није

(3) Само према архиви шпанске инквизиције y XV и XVI веку je било више од 300.000 особа осуђено на смрт или на галије (G. Tarde: La philosophie pénale, Paris, 1905, p. 484).

(4) J. Pinatel: Traité élémentaire de science pénitentiaire et de defense sociale, Paris, 1950, p. LVII.

(5) О поменутим системима видети детаљније Милош Радовановић: Преображаји y извршењу казни лишења слободе, „Анали Правног факултета y Београду“, бр 3— i, 1959, с. 297—298.