Анали Правног факултета у Београду

OTBOPEHE КАЗНЕНО-ПОПРАВНЕ УСТАНОВЕ

301

научко утврђених података о штетном утицају који затвор вршн на осуђена лица y погледу њпхове ресоцнјализације, па су ови подаци корисно послужили за проналажење бол.их и погоднијнх метода y поступању са затвореницнма. Тако je утврђено да околности које штетно, криминогено, делују на лпца која издржавају казну лишења слободе, услед чега ce она поново одају вршењу кривнчних дела по издржаној казни. могу бити физичке, психолошке и соцнјалне природе (8). Сматра ce да ce неће моћи са услехом да оствари поправка осуђеннка, ако ови тешко оболе због рђавих животних услова y затвору, ако услед дириговања и аутоматизације који y њему владају, интелектуално ослабе, изгубе личну иницијативу и моћ прилагођавања, по изласку из затвора нађу свој дом разорен, децу запуштену и одану пороци.ма. Дал=е je запажено да код казне лишења слободе, a нарочито њеног класичног начина извршења, постоји известан парадокс, јер ce учиниоци крибичних дела као друштвено неприлагодл>ива бића потпуно издвајају вз друштва и прекида им ce свака веза са њиме уместо да ову и даље одржавају, услед чега они постају још више неприлагодљиви за друштвени живот (9), Затим ce сматра да оспособљавању осуђеника за друштвени живот y знатној мери отежава контрадикција која постоји y самој сврси кажњавања између одмазде и застрашења сједне стране и поправљања учинкоца с друге стране (10). 2. Ради отклањања непово.\>них утицаја казни лишења слободе, који сва врши ка учиниоца кривичног дела као човека и као члана друштвене заједнице, предузимане су значајне мере уз помоћ читавог низа гаравника, пенолога, педагога. психолога и социолога. Међутим, није могло да ce брзо и лако дође до задово.Бавајућег решења, јер ce показало као веома тешко да ce извршсње казни лишења слободе организује тако, a да не доведе до читавог ннза нежел-ених последнца, које нужно прате ову казну, a које ни најразличитија средства нису могла да отклоне. Зато су поједиаи социолози сумњали да л>удски ум може да пронађе такав затвор, који осим тела не би ■озбиљно рањавао и душу већине загвореника, па су сматрали да ће као најпрактичнија н најохрабрујућа реформа затвора бити ако ce људи држе потпуно изван затвора (11). Тако није прошло ни сто година откако je уведена казна лишења слободе, a човечанство ce због њеннх штетних дејстава већ било разочарало y њу (12). Услед оваквог стања ствари постављало ce пктање да лн je затвор сам по себк криминоген факотр или није, па ако то јесте онда да ли ra треба

(8) Ове околности које су раније биле само наслућиване, сада су научно потврђене од стране француских пенолога y раду поднетом Другом међународном контресу за криминологију 1950 y Паризу (La prison est-eide un facteur orirninogène, Actes du Ile Cdngrès international de criminologie, Paris, 1955, t. V, pp. 165 —188). Детаљније o поменутим околностима видети: Милош Радовановић: op. cit., с. 301.

(9) Ch. Germain: Les nouvelles tendances du système pénitentiaire français, Les grands systèmes pénitentiaires actuels, Paris, 1955, t. X, p. 340; P. Cornil: Les problèmes de droit pénal appliqué et les nouvelles tendances en la matière, Douzième congrès pén. et pénitent. Actes, t. I. p. 521; H. Poupet: La probation des délinquants adultes en France, Paris, 1956, pp. 2, 21,

(10) P. Co-mil: op. cit., pp. 511 —512; H. Poupet: op. cit., p. 4. (11) L. Fox: Le système pénitentiaire de la Grande-Bretagne, Les grands systèmes pénitentiaires actuels, Paris 1950, t. VI, p. 191. (12) H. Hentig: Die Strafe, 11, Die modernen Erscheinungsformen, Berlin, 3955. S. 197.