Анали Правног факултета у Београду

302

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

укинути или не. Поједини криминолози су раније сматрали, као и данас, да je затвор негација друштвеног живота, па као такав не може бити инструменат друштвене реадаптације осуђеника ( 13). Међутим, по овоме питању je преовладало друго схватање по коме затвор сам по себи није криминоген фактор, али као такав може да буде, као што je то класичан затвор, затвор репресивног типа заснован на идеји одмазде и испаштања за учињено дело, a y коме постоје сви неповољни утицаји физичке, психолошке и социјалне природе. Због тога ce сматра да оважав затвор треба укинути и на место њега аавести затвор новог, реедукативног типа, који 6и ce заснивао на идеји враћања y живот и који би првенствено служио друштвеном прилагођавању и оспособљавању затвореника. Према овом новом схватању „лишење слободе треба да служи учењу слободе“ (Ј. Graven), одиосво да буде нека врста training vers la liberté (F. Clerc) (14), при чему je оснсвно да ce осуђеник оспособи за свој будући користан живот и рад по изласку на слободу. Зато ce као најбољи начин извршења казни лишења слободе сматра онај, који ce највише приближава слободном животу и који би био сличан режиму установа за малолетнике, y коме би ce настојало да ce осуђеницн обуче основним друштвеним врлинама и допуне своје недостатке y знању и образовању (15), На овај начин би ce најбоље отклонила наведена штетна дејства класичног затвора. Али, да би тако организован затвор могао што успешније да оствари постављени задатак, требало 6и га још више усавршити и развити, так-о да ce поред установа затвореног типа заведу још и установе отвореног и полуотвореног типа, које би приближавајући ra што ближе друштвеном животу, омогућиле за већину осуђеника најповољније услове за њихову друштвену реадаптацију. Услед тога ce отвореним установама почела придавати изванредна важност. јер све више продире схватан»е да ce „затвореници не могу да спремају за слободу ако ce држе y ропстзу“ (16). Међутим, до стварања отворених установа je потребво било да ce пређе дуг и тежак пут од неколико фаза. Прво су загвореници почели да ce користе преко дана на земљорадничким радовима изван зидова казненог завода, чувани и «адзиравани од наоружаних стражара, па су на спавање поново враћани y завод. Затнм je овај надзор постепено слабио све више, тако да су поједини одабрани затвореници одлазили на рад и без пратње стражаpa, a често пута су и нокивали изван затвора на пољопривредном добру њиховог завода. У задњој фази развоја, ове радне екипе су почеле већ да ce потпуно одвајају од затвореног завода и организују као засебне земљорадничке колоније осуђеника. У Швајцарској je тако 1895 y месту Вицфилу,

(13) Н. Barnes and N. Teeters: New Horizons in Criminology, PrenticeHall, 1959, pp. 585—587.

(14) J. Graven: Plan général d’un système de prévention du crime et de traitement des délinquants, „Hevue internationale de droit pénal”, 1949, N. 3 —4, p. 339. Поменуто схватање F. Clerc-a налази ce y делу: Méthodes modernes de traitement pénitentiaire, p. 118, лздатом од стране Fondation internationale pénale et pénitentiaire, 1955.

(15) Овакво схватање je изразио P, Cornii y предговору књизи Méthodes modernes de traitement pénitentiaire, pp. IX, X,

(16) L. Fox: Les établissements ouverts dans le système pénitentiaire anglais, ~Revue internationale de politique criminelle”. Nations Unies, 1952. N. 2, p. 2.