Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

73

5- Што се тиче одмеравања висине накнаде, тј. мерила за њено одређи, ваше, оно je и код солидарнях облигација исто као и у спим осталим случајевима одговорностн за проузроковану штету. Наиме, и овде се висина накнаде одређује према стварно претрпљеној штети (damnum emergens) и према изгубљеној добити (lucrum cessans). Притом се сматра да обе ове врсте штете постоје без обзира на то да ли je власник у тренутку наступања штете употребљавао или «ије ствар која je оштећена. Jep, и у једном и у другом случају вредност његове имовине je умањена, а с обзиром на то да je он у оба та случаја остао њен власник, он има сва права која проистичу из његовог права својине, па и право да штпти своју имовину. Несумњиво да je једно од средстава те заштите и право власника да захтева накнаду штете која je причињена тој имовини. С обзиром на то да ce настајање овог права везује за сам факт оштећења, односно сазяагьа за штету, оно се не може угасити зато што власник не користи овоју имовину у тренутку наступања штете, него само онда кад он не оствари свој оштетни захтев у одређеном року, a који према закону о застарелости потраживања од 9 септембра 1953 износи три године рачунајући од дана сазнања за штету и за лице које je њу проузроковало. Скоро у свим законодавствима се изрично предвиђа право оштећеног да захтева накнаду како стварно претрпл.ене штете, тако и измакле добити. Међутим, у нашем ранијем законодавству, као што je познато, није се увек подвлачила разлика измену стварне штете и измакле добити. —• Тако, Српски грађански законик није садржао изричну дефиницију штете, него je у § 800 прописивао само то да ~онај ко другоме штету какву учини било то на имању туђем или личности мора ову и накнадити". Међутим, њего.в изворник, Аустријски грађански законик садржи одредбу према којој je штета свака повреда учишена некоме у имовияи, правима или његовој личности (чл. 1293). А према чл. 923, ст. 1, Општег имовиноког законика за Црну Гору, „штета je у ширем значењу кад се год я чим се год иметак умањује, па било да се нечим «рн>и наша већ стечена имовина, или се имовини пријечи да се нечим умножи, чим би се иначе одиста умножила". Према томе, овде се изрично разликује стварно претрпљена штета од измакле добити. И у нашем данашњем праву штета редовно значи умањење постојеће имовине или спречавање њеног повећања које би извесно наступило по редовном току ствари (6). Овакво диференцирање штете одразиће се свакако и у нашем новом законодавству о овој материји. На то указује и текст најновије редакције нацрта закона о накнади штете у коме се као имовияска штета сматра како стварно претрпљена штета, тако и измакла добит (чл. 3). Притом се приликом одмеравања изгубље. ног добитка узима у обзир само онај добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари и чије je остварење спречено штеткиковом радњом или пропуштањем. Ово гледиште правке теорије о узимању у обзир и стварне штете и изгубљеног добитка приликом оцене висине штете усвојено je и у пракси наших судова. Тако, на пример, Савезни врховяи суд сматра да штету треба накнађивати на тај начин што се у имовини оштећеног успоставља оно стање које je постојало пре наступања а само кад то није могуће суд досуђује одговарајући износ у яовцу

(6) Др. М, Константиновић: н. д,, с. 93.