Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

281

ног радног црава. Буржоаски писци слажу се и у томе да je за цриватноiipaßHe елементе, углавном, меродаван lex obligationis, а за равноправие lex loci laboris. Међутим, с обэиром на тешкоћу да се јасно разлуче ови елементи, па према томе и одреди колизиона норма, аугор подвлачи да између ова два система треба наћи сагласност. При одређивању lex obligationis аутор износи да je првенствено меродавна воља странака, мада има писаца који желе искључити право аутономије воље странака уз образложење, да уговор о раду кије правки посао него само акт-услов који одређује услове примене једног апстрактног законског правила. Даље указује да други писци тврде да je уговор о раду, у највећем броју случајева, адхезиони уговор у коме једна страна може само да en bloc прими обавезе, или да и приватноправна питања радног права имају јавнооравни карактер, итд. Писци који признаку странкама право аутономије воље деју јој различити обим већ према томе да ли ce односи и на когентна правка правила или само на диспозитивна. У погледу јавнолравних елемената постоји мишл>ење да се стране норме јавноправног карактера не могу никада применити или да се само са извесним резервама могу применити. Једно од екотремних схватања чак тврди да су прописи радног права на такав начин самоограничени, без обзира на колизионе норме, да je у случају њихове примене искљ учена примена кояизионих норми. При одређивању надлежног права за јавноправне елементе проблеми су већи него при одређивању надлежног права за приватноправне елементе. Пошто je изложио' теорију и праксу буржозских држава, писац сматра да надлежно право у социјалистичком 10истему треба одредити на другим принципијелним основама. Пре света треба раздвојити уговор о раду у грађанском праву од уговора о раду односно од радног односа као систематскот и сталног односа. Радио право je јединствена, повезана целина чије прописе није дозвољено раздвајати на приватноправне и јавноправне, или на прописе донете у интересу државе или на прописе донете у интересу радника. Сваки пропис има у виду више циљева и тежи да заштити јединствени интерес радника и државе. Примена аугономије в-ОЈве странака код когентних радноправних оропиоа, дакле, код материјалноправних елемената уговора о раду ињегових правних последица који су одређени когентним цравним правилима не може се дозволити с обзиром на цравнополитичке разлоге због којих су ти прописи донети. Аутономија вол>е странака искљ учена je и у случају да_равноправии однос аадржи у себи међународни елемент. У случају диспозитивних прописа радног права, нема потребе за искључење и ограничение аутономије воље странака. Међутим, примена lex obligations нема значаја у радвом праву. Везујућа чињеница je место где се врши посао а надлежно право je lex loci laboris, као право које je y најужој вези са самим радом и које je од њега неодвојиво. Стога аутор закључује: ако се посао врши у границама домаће земље, надлежно je домаће право, iaKo се посао врши у страно ј земљи надлежно je страно право, а ако je посао извршен у неколико земаља надлежно je право сваке од њих за одређен временски период у коме je посао трајао на њеној територији. Питања радноправног односа речног, морског и ваздушног саобраћаја раоцравл»ају се по праву заставе брода или ваздухошюва, односно по месту регистрације. Страно ‘Право се неће применити у случају повреде правила о међународном јавном поретку. Проблем квалификациј a која се јавља и у социјалистичком праву олакшан je пошто нема раздвајања на приватноправне и јавноправне елементе, већ само треба утврдити да ли je реч о односу из грађанског или радног права. Прихватљивост горе изложеног става потнрђују склошьени међународни уговори о сарадњи на пољу социјалне политике. Иако су та регу-