Анали Правног факултета у Београду

КОМИТЕНТ И ТРЕПЕ ЛИЦЕ

145

гисхог, холандског и других правних система који се угледају на француско право (30). Међутим, систем француског облигационог права нормиран у Code civdl-y даје изузетке допуштајући, у одређеним случајевима, непосредно дејство уговора према трећем лицу. Један од изузетака, који у практичном погледу приближава решенье француског права англоамеричком Undisclosed апдепсу-у јесте начело утврђено у чл. 1160 Code civil-а. Сагласно овом правилу, треће лице и комитент могу, ј-едан према другом, као ловериоци агента, да врше права комисионара која овај има према сваком од ших, ако комисионар ’пропусти да то учини. Ова тужба, названа у теорији обпигационог права action oblique, има за сврху да повериоцу омогући да реализује према трећем лицу права која повериочев дужник има према трећем лицу, када дужниково пропуштаьье да то сам учини прети да нанесе штету интересима пов-ериоца (31). Наравно, догод je дужник солвентан, нема опасности по повериочев интерес те се не може користити ова тужба. То практично значи да се случајеви коришћења наведвне тужбе, када je у питану комисионар, појављују тек када je комиоионар инсолвентан или пао под стечај (31). Други изузетак, у француоком праву, даје такозвана action de in rem verso заснована на правилу из чл. 1375 Франц, грађ. эак. (ово je интерпретација правые теорије, мада принцип обогаћења без основа, који je применен у овом случају, није изричиго формулисан). Сагласно овоме, треће лице може да има непосредну тужбу према кошитентну ако je комисионар предао комитенту све ко.ристи из посла са трећим лицем, као и обрнуто ако je комисионар пренео све користи из посла на треће лице, односно извршио према нему обавезу а да није обезбедио противпрестацију у корист комитента. У случају из француске судске прайсе комитент, Duhamel, дао je налог комисионару, Lemercier- у, да му прода робу. Склапајући посао са трећим лицем, Didon и Lecesne, комисионар открије -име комитента упркос иэричите забране овога. Didon и Lecesne, знајући име комитента, туже о-вог непосредно за неизвршене обавезе. Суд, налазећи да нема места примени action oblique на коју се позива треће лице, одбије захтев по том основу, али призна тужиоцу (право на основу actio de in rem verso, но као ненадлежан за те спорове упути га другом суду. Вида D.P. 1906. 2. 191; вида такође D. 1854. 5 . 483; D. 1879, 1. 403; D. 1904. 2. 192. Одступане од европских права које изтледа, у овом питатьу, ближе англо-америчком решену, показује шпансно право допуштајући комисионару да иступа било у сопствено име (чл. 246 Трг. зак.) било у име комитента <чл. 247 истог Законика) {33).

(30) Исто правило утврђује чл. 381 Итал, трг. зак. (старог); чл. 848 Турског трг. зак. од 1928 (сада укинутог).

(31) О принципу релятивности уговора види: Planlol — Rlpert: Traité pratique de droit civil français, Paris, 1930, T. VI, pp. 450 esq.; Escarra: Manuel du droit commercial, T. 11, No. 1062; Lyon—Caen et Renault: op. clt., T. 111, No. 479.

(32) Види коментар уз објављени случај из судске праксе: (Збирка Dalloz) D, 1951, 586. О „action oblique" види Planiol —Ripert: op. clt., T. VII (Paris. 1954), p. 226 esq.; у вези ca пуномоћством уошпте види Planlol — Ripert: op .clt., T. XI, (Paris, 1954) p. 906; види такође Müller—Freienfels: наведени чланак, S. 34.

(33) Види Hamel: op. clt., S. 32.