Анали Правног факултета у Београду

322

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Kao практичен резултат ових закључака Конгрес je усвојио и препоручује једну компромисорну клаузулу као тип-модел, у циљу избегавања двосмислености и нејасности каје се сада појављују код компромисорних клаузула. Ова клаузула гласи: „Сви опорови који могу настати из овог уговора, а у погледу његовог тумачења, извршења или раскида, биће решени путем арбитраже {оа навођешем услова арбитраже). Под условом судске контроле ваљаности одлуке која буде допета, арбитри су квалификовани да рвшавају нако о постојашу и вал>аности споразума о арбитражи, тако и о поотојању и ваљаности овог уговора, а у случају ништавости, раскида ил неважности, да се изјасне о последицама које из овога произилазе”. 11. Тема друге комисије je била „Уједначавање правилника о поступку арбитражных центара”. Реферат je поднео др. О. Глоснер (О. CHossner, 3. Немачка), а раду комисије je председавао А. Боасари (А. Boissarie, Француока). У реферату je указано на различитост арбитражних центара дрема шиховом карактеру и природа и с тим у вези и на различитост правилника о арбитражном суђењу. Посебно je указано на знача) императивних прсшиса једне државе на правилник о арбитражном поступку једног арбитражног центра и иа тепгкоће које они представљају за уоатлашавање правила поступка. Такође je истакнут велики значај и утицај узанси и обичаја у овој материји, који са своје стране спречавају жељено усаглашавање правила поступка. Но и поред свих ових црепрека, треба тежиги томе да правила поступка буду што еластичнија и шира. У том циљу су донете и конкретне препоруке, посебно што се тиче правила о покретању поступка, припреми расправе, расправи и одлуци: а) Покретање поступка. Конгрес je уовојио и препоручио извесне принципе чије прихватање би посредно утицало на хармоиизираае правила поступка. Тако у погледу тужбевог эахтева „најпростија форма захгева може бити молба упућена препоручено арбитражном центру; садржински треба да прецизира нао минимум идентификованье обе странке. граница арбитражног споразума, природу опора и предмет захтева”. У погледу одговора на тужбу; „његов рок, за који je пожељно да je што краћи, треба да се одреди у Цравилнику арбитражног центра, могућношћу изузетног продужења из оправданих разлога; његова садржина, ко ja треба да одговара оној из тужбе, може да садржи поред осталог и противтужбени эахтев”. б) Припрема расправе. И овде je истакнуто и усвојено неколико принципа чије би прихватање довело до усаглашења арбитражног суђења у овој његовој фази и то: Арбитражни суд треба, било да je реч о арбитру поједанцу или арбитражном већу, да буде лице које упрнвльа и руководи поступком. 2) Странке треба да писмено размењују мемоаре и закључке у року који одреди арбитражни суд. 3) Изузев претходног споразума странака, арбитражни суд одређује језик арбитраже, одлучујући, када томе има места, о преводима на језик сваке од странака. в) Расправа. У погледу расправе предложени су следећи приндипи на којима би требало да ова буде регулисана у Правилницима арбигражних ценатара; усмеяост расправе; утврђивање места расправе с споразумом странака, а ако овог нема од арбитражног центра; нејавност расправе; излаганье захтева сваке стране преко професионалыо квалификованог заступника; лично присуствовање (факултативно) странака (ове могу, штавшпе, бити праћене њиховим техничким саветницима, и по одобрењу арбитражног суда лицима заинтересованим за спор); у случају нвпојављивања на редовно уручен позив, овлашћења арбитражног суда да евентуално води поступак, као контрадикторен; саслушавање сведока, позваних од једне стране или арбитражног суда; могућност арбитра-