Анали Правног факултета у Београду

О ЕКСПЕРИМЕНТАЛНОЈ ЈУРИСПРУДВНЦИЈИ

189

чисто материјалних, остаје изван домашаја иопитивања пуно научне организации е. VII. Експериментална јуриспруденција представља стварно или бар по својим интенцијама заокрет не само у погледу метода него целокупно гносеололије права. Зато у вези с н>ом искрсава низ крупних питања о којима се одавно расправља или која тек сада постају предмет расправљања. У том погледу најггре пада у очи неоснован став експерименталне јуриспруденције у погледу сазнања правних феномена и практичног коришћења тих сазнања. Сазнање има сврху да што тачније одрази објектавну стварност, а практично коришћење да се тим сазнањем задовоље одређене друштвене потребе. Без научног сазнања ово друго се не може замислити. Али, експериментална јуриопруденција заборавља да се путем експеримента не може открити шта je право, по чему се оно разликује од других феномена, какво' je његово место у комплексној друштвеној целини, итд. Експерименти не могу бити пут стицања научних сазнања, као што je то случај у природним наукама, него само, евентуално, служити да би се пронашао адекватнији облик правног регулисања одређених ситуација. Зато je неосновано запостављање теорије државе и права и стандардних позитивноправних наука, што експериментална јуриспруденција у крајњој линији сугерира. Она не може потиснута те науке и вршити функције коју оне имају. Ове науке, које служе као инструмента сазнавања права, нит су застареле, нити су достигле довољан ниво развоја који не може даље напредовати. Jep, геориско сазнање je бескрајно, никад завршено и савршено, а ни позитивноправне науке не могу утврдити коначне истине и резултате. То je у природи сазнања. Сем тога, право се стално развија, па тако настају све новији и новији задаци које наука мора да решава. Зато, ни најидеалније замишл>ена експериментална јуриспруденција не може вршити улогу коју имају правые науке. Експериментална јуриспруденција je, уосталом, оријентасана, сасвим друкчије од њих. Експериментална јуриспруденција неосновано потискује и, скоро, дисквалификује научну вредност већ установљених метода заборавл>ајући чињеницу да специфичност права намеће специфичне методе сазнања. С друге стране она сувише механични преноои метод природних наука у испитивање правних феномена, облает где се ти методи не могу стварно примените, тј. нарочито у оној мери и с оним циљевима ко je ти методи имају у природним наукама. Заблуда je да експеримент може довести до ренесансе правних наука и њиховог изједначења са природним наукама. Исто тако, неосновано je порицање научне вредности специфичних правних метода сазнања. Својим настојањем да открије хипотетичко право, експериментална јуриспруденција одстуна од основног захгева екоперименталног метода • да послужи утврђивању објективно датах чињеница, а не оног што je замишљено, без обзира из којих разлога je то учињено. Зато je она истоврюмеыо и против природног права и за неко хипотетичко и идеално право. Експеримент треба само да провери те хипотезе. Наравне, такве