Анали Правног факултета у Београду

190

АКАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

хипотезе нису лишене сваке вредности, особито за критичну оцену права, али то je нетто сасвим друго но процес сазнана постојећег права. Експериментална јуриспруденциј.а се изјашњава само за проучаване ефеката права или појединих инструмената и правила, али тиме поставља половичан задатак, jep се запостављају питана узрока и друштвених околности у којим право настаје. Тиме се одступа од императива природних наука код којих je веза између узрока и последице предмет главног интересовала, а то у првом реду експеримент треба да покаже. Међутим, ови велики недостаци екеперименталне јуриспруденције показују само њену неправилну гносеолопгку потку: као правац за теориско сазнаване она je промашила цшьеве које наука мора имати, она није у стану да створи објективну науку о правној стварнсти. Али, она има позитивне доприносе за правку науку. То je, несумниво њено снажно подвлачене потребе да се у право унесе исто онолико система и рационалних поступака колико у другим областима тзв. применених наука. Без обзира да ли треба и да ли може бити коришћен само експериментални метод, како je описан, или се могу користити и друти методи, битно je да савремени правый живот и организаций управљања изискују свестрано коришћене науке. Доиста je парадоксално то што чак ни у најразвијениј.им земљама нема довољно организационих облика, научно заснованих и ефикасних, који би служили као инструмент коришћена тековина правые теорије и осталих дисциплина. Напори ко je je експериментална јурисцруденција учинила на испитивану разыих момената који утичу на ефикасност и корисно дејство одређених правних прописа потврђују отсуство трајнијег и јасно усмереног рада такве врсте, иако je наука одувек служила пракси. Правна наука je увек стајала пред различитим зададима, па и таквим који искрсавају у вези решавана различитих социјалних проблема. Свакако да се могу постићи знатни резултати и применом експерименталног метода. Али, при том не треба заборавити да се искључиво експериментом све не може постићи, а с друге стране, као што je тачно приметио раније цитирани јапански аутор (24), такав проблем као што je сукоб капиталиста и радника не може се решити ни најсавршенијим експериментима, тј. открити трајно, задовољавајуће правно решење. Не треба заборавити да социјални проблешг не проистичу због ових или оних правних решена, него обратно правна решена и нихове промене су последице постојана и промена друштвених проблема уошпте. Доиста, практично коришћење права намеће потребу извесног експерименгисана. Ако експеримент треба да покаже вредност, ефикасност, корисност, итд., извесних nporoica, онда je нека врста експериментисана увек постојала. Ствараоци права су објективно принуђени да врше промене у прописима када искуство покаже, а то се чесго дешава, да су прописи неадекватни, неоствариви па и штетни. Тада пракса игра улогу експеримента, а законодавци мане или више улогу експериментатора. Наравне, таква врста експериментисана не само да je често лаичка и изведена под притиском практичних потреба, него je праћена и штетним

(24) Shin Oikawa: op. eit., p. 646.