Анали Правног факултета у Београду

СОЦИОЛОШКА СТРАНА РЕФОРМЕ ШКОЛСТВА

695

својства природних тела и начине испољаваша природних снага” (20). Ако Je наука развила клице производне снаге у себи, то ни)е био случај у школству. Буркхард претерује тврдећи да je у италијанској ренесанси раније сложене сталешке поделе заменила једна једина подела на оне који знају и оне ко)й не знају (21). То код Маркса, међутим, изгледа овако: „Знање, разумевање и воља које самостални сељак и занатлија развијају макар и у маленом размеру, траже се сада још ј едино за целину радионице [...]. Оно што деяимично радници губе, то се према ваша концентрише у капиталу. Мануфактурна подела рада уродила je тиме да су се духовне потенде процеса матери јалне производив противставиле радницима, као туђа својина и као сила која над њима господари. Овај процес растављаша почиње у просто) кооперацией, где капиталиста према појединачним радницима претставља јединство и вољу друштвеног радног тела; развија се даље у мануфактури, која раднике обогаљује у делимичног радника; а завршава се у крупно) индустрији, која науку одваја од рада као независну потенцу производите и катеру) е у службу капитала [.. .]. И доиста су неке мануфактуре средином XVIII века радо употребљавале полуидиоте за извесне просте операције, али ко) е су биле фабричка тајна” (22). Й такав неквалификовани или полуквалификовани радник, чија je личност обогаљена, осим наравно поменутих ненормалних лица превазишао je видокруг неуког кмета и учауреног, сујеверног занатлије средгьег века (23). Јер, „[...]. Неки радови изискују известен степей цивилизације,, a међу ове спадају скоро сви индустриски радови; због тога мора надница у тим случајевима, већ у интересу саме буржоазије, да буде тако велика да би омогућила раднику да се одржи у то) сфери [...]” (24). Наравно да су крајности капиталистичке поделе рада, на пример, у Енглеско) прве половине XIX века, та преимућства пролетариата повремено брисале и претиле психичким односно физичким уништењем радничко). маси. Ова опасност, техничко сазреванье капиталистичке индустрије и пол>опривреде, успели подухвати радништва у класно) борби, одвајање радничке „аристократа)е” све то у једно) друштвено) средини ко)а се демократизује представљало je садржину супротности које су тражиле решење. Ова) судар супротности, као једно од- решења, добио je улазак радничке класе на мала, врата у тековине школског система, т)., конкретнее речено у основне облике образовања.

(20) Ф. Енгелс: Развитак социализма од утопије до науке, Београд, 1947, с. 22; Розенберг: Историја политичке економије, Београд, 1947; ж. Burckhardt : Култура ренесансе у Италији, Загреб, 1953, с. 161—165; R. mich: ор. cit. 36—53.

(21) J. Буркхард: н. д., с. 201—202.

(22) К. Маркс Ф. Енгелс: О васпитању и образовању, с. 58. Томе ее за ренесансу противи Букхардов навод: ~[. . .] Још давно прије проналажења тиска[. . .] велика количина манускрипата припада фирентинским радницима“ (н. д., Iс. 53, нап. 2). Буркхард не прецизира који су то радници. Осим тога Фиренца je била можда најразвијенији град ренесансне Италије која je надмашивала све европске землЈе.

(23) О дивљаштву заосталих кметова в. Ј. Буркхард: н. д., с. 251 и 243; За период од XVII века до данас и Д. Мићуновић: Рад и његово место у педагошкој пракси, „Наша с-рварност“, Београд, бр. 5/60, с. 516; за период рационализма К. Ulich: ор. cit., рр. 53 —66.

(24) Др. Д. Чалић: Савремена научна организации а процеса производње. „Наша стварност“, 2/60, с. 169 —174; D. Waldo; Administrative State, New York, 1948, pp. 3—22.