Анали Правног факултета у Београду

701

СОЦИОЛОШКА СТРАНА РЕФОРМЕ ШКОЛСТВА

далеко важније без икаквог теоријског основа и дугорочних практичних потреба потпуно игнорисао. Поред осталог, он je то учинио и зато што није желео да потсјећа [..,] на сложеност задатака [.,.] пред којима стоји свака социјалистичка земља која упоредо са подизањем индустрије треба на широком плану да доприноси стварању нових луди (са измењеним односом према раду и свестрано развијеним способностима). На тај начин, приказујући оруђа за производну и код људи производна искуства и радне навике као једине елементе производних снага Стаљин je учинио непосредне циљеве на чијем je остварењу без икаквих скрупула радио, теоријски, бар на први поглед оправдании [...]. Ово je морало доћи у сукоб са интересима дал.ег развоја индустрије и повећања производности рада (36). Зар се неће смелији подухвати у школским системима разних земаља разбити о сурову стварност онога што се обично зове кризом људских духова у појединим земљама овога времена. Само ћемо се дотаћи чиньенпце да je овим изразом обухваћено мноштво нај разно ликиј их појава од извесних привремених лоших последица индустријализације на лудску психу до привремене аполитичности изгубљених илузија о неким покретима. Затим, поред свих великих мани и разноврсности, све те појаве имају нешто заједничко а у томе заједничком и понешто позитивно. Људи су све ман>е склони да поштују власт због страха или фанатизма. У томе људи често претерују одлазећи у један потцењивачки песимизам. Међутим, то je само тренутно реаговање, наравне у историском смислу речи, на власт која није више у станьу да се носи са друштвеним проблемима без све већег ослањања на њен давнашњи ослонац принуду. То je у ствари спонтана склоност маса према власти која одумире. ЛЬуди не желе атмосферу једног за њихов живот практично бескрајног аскетизма. А обично државна власт која проглашава дугорочну перпективу свог успона захтева такав стил живота. ЈБудима овог доба je потребна, слободније речено, нова ренесансна формула живота у којој аскеза може имати само краткорочан карактер, само характер привременог жртвовања да би дотична личност односно друге личности век углавном у смислу оне изреке коју je Маркс волео „Све што je људско није ми страно”. Такав живот може не само да обећа него и да пружи власт која није Левијатан (37). Према томе, реформе школства и ове појаве у свету, поред жестоких супротности, могу унеколико наћи заједнички језик у корист реформи. Наравно да реформе морају бити бескомпромисне према ономе што спада у подручје порока. IV. Без тог узгредног погледа на заплет драме људског бића нашега доба није се могло доћи до краја материјално-производног процеса у науци и школству, до његовог коначног резултата. Но, тиме смо у неколико закорачили изван подручја у коме je требало да се креће обрада у овом чланку. Изишавши из материје науке и школства, као састојака базе, стали смо на праг замршеног подручја њихове надградше. Тако овај завршетак

(36) Др. М, Ерић: Савјетски теоретичари, с. 386 —287. (37) Упор. М. Трипало: н. д.