Анали Правног факултета у Београду

ВИША СИЛА У ТРАНСПОРТНОМ ПРАВУ

339

1941. и за време непријатељске окупације, применити и сада, за губитак и оштећење ствари примљених на превоз, уколико се не ради о драгоценостима, новцу и вредносним папирима, који нису као такви означени, и уколико се не ради о вишој сили или кривњи самог пошиљаоца, одговара возар у правилу на начин да мора накнадити сву стварну штету”. (7). 3. У друмском транспорту, као и у облигационом и привредном праву уопште, као случајеви више силе могу се појавити разни елементарни догађаји, акти власти и акти трећих лида. Ипак, треба им.ати у виду да чак ни изненадни елементарни догађаји не морају увек да представљају вишу силу. Друмски превози су у већини случајева краткотрајни,. тако да превозилац најчешће може да предвидя наступање елементарних непогода па самим тим и да спречи настајање штете. Само дејство више силе регулише се према Ьпштим правним правилима. Према томе, свака странка сноси штету коју je наступањем штетпог догађаја претрпела, осим ако постоји кривица једне или обеју странака. 4. Биша сила и у железничком транспорту делује као један од разлога за искључење одговорности железнице. Интересантно je да Конвенција о превозу робе на железницама од 25 октобра 1952 нигде изричито не помиње вишу силу него само у чл. 27, § 2, пјведвиђа да he железница бити ослобођена од одговорности „ако je штета настала 'услед околности које железница није могла избећи и чије последйце није могла отклонити” (8). Наш закон о превозу на железницама (у чл: 95, ст. 2) такође прописује ослобађање железнице од одговорности уколико докаже да je штета настала услед „околности које железница није могла предвидели нити избећи, односно чије последйце није била у стану отклонити”. И поред наведених разлика у формулацији, појам вите силе у железничком превозу третира се на исти начин ка'о и ÿ друмском транспорту. Због тога се, на пример, не сматра вишом силом пожар на превоженој роби који je настао услед варница из локомотиве. Гледиште je и теорије и судске праксе да железница мора пажљиво надгледати целокупан материјал којим се служи приликом извршења превоза и да мора отклонити све недостатке и препреке ко je би се могле отклонити применом пажьье доброг превозиоца. Слично схватање постоји и у случају снежних наноса или одроњаваша земље на железничку пругу. Судови сматрају да, ако железница може применом техничких средстава спречити наступање таквог догађаја или благовремено отклонити његове последице, она се не може позивати на затрпавање пруге као на вишу силу и захтевати ослобађање од одговорности (9). У судској пракси се исто тако сматра да ни пуцање железничких шина (на пример, услед мраза) по правилу не представља вишу силу (10).

(7) В. „Наша законитоет“, 1952, с. 328 —329.

(8) Према мишљењу које je изражено на Бернској конференцией 1952 није било неопходно нагласити да ове околности мора ј у потицати ван делатности саме железнице jep се то само по себи разуме. (9) В. одлуку Судбеног стола у Загребу од 1. 11. 1907, „Мјесечник“, 1908, књ. I, с. 136 —137, као и одлуку Reichsgericht-a од 25. 11. 1925 објављену у Entscheidungen des Reichsgerichtes in Zivilsachen, Bd. 110, S. 209. (10) В, одлуку Касационог суда у Београду Рев. 1708, „Архив", 1937, с. 163— 165.