Анали Правног факултета у Београду

ПОЛОЖАЈ ОШТЕЋЕНОГ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ

99

о његовом имовинскоправном захтеву одлучује у кривичном поступку, а с друге стране суд није дужан да о том захтеву расправља ако би се тиме знатно одуговлачио кривични поступак» По одредбама нашег ЗКП суд не може у кривичном поступку изрећи да се оштећени одбија са својим имовинскоправним захтевом. Ако дође до обустављања кривичног постопка решењем или ce донесе ослобађајућа пресуда или пресуда којом ce оптужба одбија, оштећени ce увек упућује у целости са својим захтевом на парницу. Изузетно у случају пресуде којом се оптужба одбија због ненадлежности, оштећени се упућује да може ставити нов предлог за адхезиони поступай пред надлежним судом. Само ако je донео осуђујућу пресуду кривични суд може досудити захтев у целини или делимично а за вишак упутити оштећеног на парницу. При доношењу осуђујуће пресуде суд мора оштећеном досудити имовинскоправни захтев бар у оном делу који je у кривичном поступку доказан. По већини законодавства суд у кривичном поступку може решити о имовинскоправном захтеву оштећеног само у случају осуђујуће пресуде, али нека законодавства предвиђају да суд може о том захтеву решити и у случају ослобађајуће пресуде (на пример, француско и италијанско законодавство). И у нашем ЗКП требало би предвидети да се у случају доношења ослобађајуће пресуде поступак, на захтев оштећеног, може наставити по одредбама кривичног поступка ради одлучивања о његовом имовинскоправном захтеву. То би било у складу са начелом процесне економије, јер ,би настављање поступка у том кривичном предмету, где се најчешће налазе сви докази потребни за о захтеву, представљало за оштећеног знатну уштеду у времену и трошковима (2). Обим имовинскоправые одговорности je шири од кривичноправне одговорности и тамо где не постоји кривична одговорност може ипак да постоји имовинскоправна одговорност. Ако суд има довољно елемената да досуди имовинскоправни захтев, он треба о гьему да реши и у случају ослобађајуће пресуде. Сматрамо да о имовинскоправном захтеву не би требало одлучивати једино у случају пресуде којом се оптужба одбија. У случају ове пресуде суд се не упушта у решавање саме кривичне ствари, тј. не решава главно питање о постојању кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца, већ због извесних процесних разлога обуставља кривични поступак. У таквом кривичном предмету неће ни бити прикушьен потребан доказни материјал који би омогућио да наставл>ени поступак о имовинскоправном захтеву тече лакше и брже него нови поступак пред грађанским судом. Стога у овом случају треба оштећеног упутити у целости са својим захтевом на парницу. 11. У римском кривичном поступку у доба републике, у начелу, сваки римски грађанин без обзира да ли je непосредно повређен или угрожен кривичним делом, могао се појавити у улози тужиоца. То je систем популарне тужбе који и данас постоји у нешто измењеном облику у енглеском кривичном поступку, за разлику од система приватне тужбе у коме, се као овлашћени тужилац јавља лице ко je je оштећено кривичним делом.

(0) Др. Јосип Брнчић: Главна расправа, реферат на Саветовању правника оргаиизованом од Југословенског удружегьа за кривично право и к оиминол огиј у у Арапђеловцу од 10 до 12 јануара 1962, с. 39.