Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

106

je да не мора. Иако не може поднети жалбу жалбеном суду, може да од тог суда затражи дозволу да уложи жалбу in -forma pauperis. У ствари, он од жалбеног суда тражи да преиначи закльучак првостепеног суда да жалба није била поднета добронамерно. Оптужени има право на адвоката који ће му помоћи у том захтеву пред жалбеним судом (12). Ако пред првостепеним судом није имао браниоца, или бранилац није продужио да га заступа, жалбени суд he наименовати адвоката који ће делати за оптуженог (13). Задатак овог адвоката није да као amicus curiae помаже при одређивању да ли je жалба предузета добронамерно. Његов je задатак више да буде адвокат оптуженог који тражи да поднесе жалбу (14). Jeдино ако он, пошто размотри случај, закључи да жалби недостаје Ъопа fides, може тада да у том смислу извести суд. Суд га у том случају може ослободити даљег поступања у тој ствари и сам размотрити предмет како би закључио je ли оптужени Ъопа fide. Кривично оптужени има и друга права. Да би жалбени суд могао правилно закључити je ли жалба добронамерна, он мора бити упознат са поступком пред првостепеним судом. Зато оптужени има право да добије прение записника из тог поступка, или оно што би служило као н>ихова разумна замена, на пример, сагласно утаначење чињеница у питакьу, или увид у стенографске белешке са претреса (15). На основу овога оптужени he моћи образложити да je његова жалба предузета Ъопа fide. То мерило добронамерности није тешко задовольитй. Добра намера, bona fides, не значи да оптужени мора имати великог изгледа на успех. Она чак не значи ни да питање мора бити суштинско. Она само значи да жалба не сме да буде тако неозбиљна да би истоветна жалба неке странке ко ja није сиромашна била одбачена (16). Ове мере у корист сиромапгаих кривично оптужених лица представљају значајан напредак у спровођењу кривичног правосуђа. Помоћу њих сиромашни he имати правично суђегве и исту могућност за покретагье жалбеног поступка као и други оптужени. Пракса in forma pauperis у Врховном суду САД стално расте како по обиму тако и по значају. Странка која жели да се тим поступком користи подноси захтев да се појави in forma pauperis и прилаже уверење о сиромаштву (17). Она не мора да испуни нормалне судске услове у погледу

(12) Johnson V. United States, 352 U. S. 565 (1957).

(13) Young V. United States, 246 F. 2d 901 (C. A. Bth Clr. 1957) где je зузет став да je непотребно именовање браниоца кој и би водио поступай за дозволу жалбе у колатералном нападу на осуду, кад je- ггрвостепени суд потврдио да жалба није уложена добронамерно.

(14) Ellis V. United States, 356 U. S. 565 (1957); Kltchens v. United States, 358 U. S. - (1958).

(15) Farley v. United States, 354 U. S. 521 (1957). Један од жалбених судова заузео je став да није потребно поднети прение записника са претреса, или тему равну исправу, када оптужени тражи дозволу за жалбу против одбијања да се прихвати колатерални напад на осуду (на пример, захтев за поништај пресуде види 28 U. S. С. § 2255). Сматрало се да § 753 (f) само дозводьава преписе записника са претреса у елучају кад оптужени подноси жалбу (United States v, Stevens, 224 F. 2d (C. A. 3d Cir. 1955)). Али je овај случај решен пре Farley v. United States, 28 U. S. C. § 2250, где ce захтева давање бееплатких преписа неправа и записника из досијеа било ког федералног суда кад неки затвореник поступа in forma pauperis да би добио решење о habeas corpus.

(16) Ellis v. United States, 356 U. S. 674 (1957).

(17) Види Rule 53, Revlsed Rules of the Supreme Court.