Анали Правног факултета у Београду

штампања њених поднесака (18). Ако се сверен прение записника из претходног поступка не може добити без трошкова, он се не захтева од жалиоца да би му жалба била прописка. Ако суд одлучи да случај узме у разматрање, може наредити да се записник прибави о трошку државе; а ако сиромашни жалилац нема правног заступника, суд ће наименовати адвоката који ће га заступати. Све већи значај поступања in -forma pauperis slßpxobhom суду, показује се у порасту броја оваквих предмета и броја оних одлучено. Поступањем in forma pauperis пред Врховни судом. могу се копистити и мащтваlsйсу у стажу да уложе жалбу на уобичатени начин. Постуйаше""йГ” fornuT би доста од своје вредности ако би, се захтевала сувише строга мерила сиромаштва. Као што je Врховни суд изрекао: „Не можемо се сагласити [...] да човек треба да буде у крајњој беди да би се користио повластицама овог закона. Сматрамо да je довольно уверетье у коме се тврди да једно лице у с лед сиромаштва не може „да плати или положи обезбеђење трошкова [...] а да у исто време буде у стажу да снабде себе и оне ко je издржава животним потребама“. Рећи да нико не може уживати повластицу овог закона док се не закуне да ће за плаћање трошкова дати и последњи долар који има или који стекне, и на тај начин бацити себе и оне које издржава у потпуну беду, значило би тумачити закон на начин који би његове кориснике бацио у категорију лица о којима заједница мора да се стара. Заједница не би ништа добила ако би се оспободила плаћања трошкова за одређени спор, само да би на себе свалила издржавање лица ко je je тако пало на терет државе. А не би био бољи резултат ни ако би се таквим тумачењем закона странка принудила да одустане од неког можда основаног захтева само да не би пала у потпуну беду. Ми сматрамо да je неприхватљиво тумачење закона које би имало такве последице“ (19). Има људи који нису присталице ових нарочитих обзира које закон има дрема сиромашним оптуженима, сматрајући да ако им олакшавамо жалбу, стављамо на државу неоправдан финансиски терет. На то гледиште прикладно je одговорио покојни судија Џером Франк: „Без сумње, ако je макар само једна од стотине жалби сиромашних оправдана, правичност намеће закључак да жалба мора бити саслушана. Никакав одговор није да ће се услед тако много жалби „судови претрпати предметима“. Ако до тога дође, треба поставити више судија. Истина, државни трошкови ће се унеколико повећати. Али бар ja, што се мене тиче, не бих могао мирно да спавам кад помислим да због неке судске одлуке у којој сам учествовао могу невини сиромашни људи остати иза решетака само зато што би државу нешто коштало да се њихова жалба размотри“ (20).

(18) Редован пут за тражење ревизије од стране Врховног суда je захтевом: ior certloraii или жалбом. Ако странка не поступа in forma pauperis, она мора да поднесе 440 штампаних преписа евог оригиналног захтева којим тражи одлуку Суда, као и прение записника из тог предмета где су обухваћене и радгье чија ее ревизија тражи (Правила 10, 13. 21, Revised Rules of the Suprême Court).

(19) Ađkins V. К I. du Pont de Nemours & Co., 335 U. S. 331, 339 (1948).

(20) United States v. Johnson, 238 2d 565, 571 (С. A. 2d Cir. 1956).

107

ПРИЛОЗИ