Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

129

употребу машина и уређаја који стварају јонизујућа зрачења. Земље које су до данас донеле бар основне прописе из области заштите усвојиле су, скоро без изузетка, режим дозвола. РаЗлике ипак постоје у том смислу што су неке од њих донеле детаљне прописе о самим мерама заштите, у свим врстама и фазама поступања (7), док су друге ово пренеле у надлежност органа и установа за регулисање коришћења нуклеарне енергије (8). Под претпоставком да ће ce стално повећавати број установа и предузећа учијем he се раду било на који начин користити радиоактивни материјал, данао се већ може говорити о потреби разврставања поменутих предузећа и установа у неколико трупа, у зависности од значаја и степена опасности које стварају њихова постројења. Полазећи првенствено од степена опасности, као основног критеријума разврставања, .белгиски законодавац у свом нацрту Општег правилника о статусу делатности које укључују јонизујућа зрачења на белгијској територији, сва таква предузећа дели у четири основне трупе. Од врсте и степена ризика ко je стварају њихови уређаји зависиће и режим целокупног пословања таквих предузећа. Груписање опасних предузећа имало би још једно преимућство. Наиме, посебна пажња ко ja би се усредсредила на пословање таквих предузећа створила би основ за пооштрене мере безбедности у предузећу и заштите људи који су у њима запослени. Још даље, требало би ићи на стварање „контролисаних“ зона, односно зона које би биле и видно обележене као „опасне“ зоне. Резултат таквог поступка и пооштреног режима контроле била би превентивна заштита и смањење опасности како за запослену радну снагу и оне који професионално користе нуклеарну енергију, тако и за шире становништво које може да буде изложено дејству радијације на посредан начин. Горе изнети предлози могу се сматрати као коран даље од досадашње уобичајене праксе да се у прописима наведу врсте извора јонизујућих зрачења и све оно што „перед извора јонизујућих зраченьа“ подлежи надзору, односно појединачног набрајаша материјала и уређаја који представљају друштвену опасност. Можда најсложеније и свакако центра лно питање заштите од јонизујућих зрачења јесте прописивање самих заштитних мера и поступак њихове примене. То нарочито, ако ce појам заштите схвати у његовом

(7) У Јапану, Законом о спречавању опасности изазваних зрачењем рад)яоактивних изотопа, донетог јуна 1957, веома je детально регулисано питање у слова издавања и коришћења дозвола за употребу и стављање у промет радиоактивних изотопа. За издавање дозволе надлежан je Генерални директор Агенције за науку и технику који цени податке из поднете молбе, и то нарочито податкё о цильу и начину употребе, локацији и опреми просторија за употребу и смештај и просторија за отпатке. Један од основних разлога за неиздавање тражене дозволе јесте неодговарајућа техничка опрема, и независно од обавезног поштовања технИчких стаидарда, оправдана бојазан од опасности зраченьа радиоактивних изотопа.

(8) У Финској, према Закону о заштити од јонизујућих зрачења, донетог априла 1957, дозволу за медицинске потребе, такође на основу писмене молбе, издаје Министарство унутрашњих послова, а Министарство привреде и индустрийе за све остале случајеве. „Уз дозволу се могу прик.тьучити правила која се тичу начина руковаьъа, поступка претварања радиоактивних отпадних материја у безопасне; заштите од штетних последица јонизујућих зрачења као и осталих услова и упутстава за која се сматра да су неопходно потребни“ (чл. 3 истог Закона). У Југославији, према Закону о заштити од јонизујућих зрачења, донетог 1959, за издавање сличних дозвола надлежна je Савезна комисија за нуклеарну енергију, односно орган управе који она одреди. „Савезна комисија за нуклеарну енергију прописаће посебне услове за постављање уређаја и постројења [...]“ (чл. 11 Закона о заштити од јунизујућих зрачења од 16 априла 1959, „Сл. лист ФНРЈ“, бр. 16/59).