Анали Правног факултета у Београду

Dr. Jože Juhart: CIVILNO PROCESNO PRAVO FLR JUGOSLAVIJE. Ljubljana, 1961, izd. Univerzitetne založbe. 654 s. Редовни професор Правног факултета у Љубљани, др. Јоже Јухарт, објавио je крајем прошле године свој систем Грађанског процесног права, у издању Универзитетне заложбе. Књига обухвата само парнични поступав: и основе организације судова, укључујући и уставна начела о правосуђу. Са своје 654 стране велике осмине, штампане петитом, ово дело представља најобимнији систематски приказ ове правые области који je y Југославији до сада објављен. Градиво књиге подељено je у четири дела. Први je посвећен општим учењима. За распоред материје у овом делу, характеристично je да су основка начела изложена већ у другој глави, а да je излагање о правосуђу као функцији одвојено од излагала о суду као процесном субјекту и образује трећу главу. Учење о странкама и радњама долази тек после тога (гл. 4. и 5). Друштвени значај поступка приказан je кроз ньегов историски развој. Први део се завршава учењем о трошковима (гл. 6). У другом делу приказан je ток поступка (гл. 7—18). Тим делом обухваћена je и матерка доказивања (гл. 12) и пресуде (гл. 15). Посебни поступци, заједно са изабраним судом, предмет су трећег дела (гл. 19—27), док jö поступак пред привредним и војним судовима издвојен у четврти део књеге. Дати детал>ну слику једног овако обимног дела немогућно je у оквиру овог приказа. Задржаћемо се зато само на оним местима на којима се говори о општим спорним питањима процесне теорије. Одмах треба подвући да проф. Јухарт није прешао ни преко једног од тих питања. И тамо' где не заузима сасвим определен став, он износи све елементе проблема и опречна мишљења, што читаоцу омогућује да прихвати оно од њих које му изгледа најубедљивије. По питању природе процесноправних норми, проф. Јухарт, у складу са модерном науком, јасно разликује диспозитивна правила чији су адресат странке, од дисјунктивних које су упућене суду (с. 5. и 6). Као и сви савремени процесуалисти који су своју основну научну формацију стекли под утицајем средньоевропске теорије, и аутор je присталица учења о процесноправном односу (с. 12 и 13). Не може се са сигурношћу закључити да ли он тај однос схвата као тространи, или као однос између сваке странке и суда. За прво од ових схватања, проф. Јухарт наводи аргумент који свакако одговара немачком позитивном праву: да странке неке радње предузимају према суду, друге према противнику. (Да ли би се тај аргумент могао употребити и за наше право?) Иако усваја основицу Голдшмитовог (Goldschmidt) учења да парничне радње странака нису израз неке њихове дужности него терет, аутор ипак прихвата постојање права и дужности у процесном односу (с. 13). Иначе, мишљења смо да je, с обзиром на обим књиге, Голдшмитову теорију требало детаљније изложити. У погледу проблематике правозаштитног захтева, аутор je у заюьучку присталида монистичког учења. Он усваја становиште Розенберга (Rosenberg), по коме анализа претпоставки за постојале тог захтева доводи до разликовања између допуштености и основаности тужбе (с. 14—17). Особиту пажњу' заслужују излагала о односу материјалног и процесног права, која аутор развија на подлози ставова дијалектичке филозофије о односу садржине и форме. Проф. Јухарт одбацује Хегелово мишљење о самосталности егзистенције облика, јер би оно значило правозаштитни систем без предмета заштите, што je неприхватљиво. Али, он по нашем мишљењу, сасвим оправдано узима да облик, кад једном настане, има своју релативну самосталност, и утиче на садржину. (Можда je баш за ову последлу поставку требало пружити примере о утицају процесног права на материјално.) Излагала о процесним начелима су врло детальна. Занимљиво je да аутор и припремне поднеске сматра за одступале од начела усмености.

139

ПРИКАЗИ