Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

143

разуму и equity. У том комплексу судске одлуке представљају за континенталце најзамршеније питање. Стога их писац рашчлањава на ове елементе: хијерархија судова, форма судских одлука и функдионисање система прецедената. Епилог овог дела je глава о структури и духу енглеског права. Без тога je слика о енглеском праву недовршена. Писци кажу: „Независно од терминологије која прети да француског правника доведе у заблуду, видели смо да извори енглеског права нису исти као извори француског права [...] не играју исту улогу и не могу се посматрати на исти дачин [...] За француског правника, кад приступа енглеском праву, неопходно je да се ослободи свих својих навика. Он треба да заборави све што je научио у Француској. Он енглеско право мора да посматра као нову науку [...]. Познавање законодавних правила енглеског права, које he му омогућити да избегне многе грешке, неће му још бити довољно да отклони све тешкоће са свога пута. Сложена структура и посебан дух енглеског права, врло различите од структуре и духа француског права, успоравају развој његовог расуђивања и чине несигурним напредак његових проучавања. Разлика која постоји у изворима између француског и енглеског права представља без сумње, једну каткад значајну сметњу, али je релативно лако пребродити ову прву препреку, и обавештења, ко ja смо досада дали, биће, углавном, довољна у ову еврху. Различитост која постоји између француског права у погледу ових права и у погледу различитог става оних који стварају и примењују њихова правила, представлю озбиљнију препреку. На жалост, у једном делу овакве природе, могуће je само обратити пажњу француског правника на неколико општих идеја. Без улажена у појединости енглеског права, није му могућно практично помоћи да савлада тешкоће“ (с. 128). У трећем делу који носи наслов „Анекси“ нижу се одељци о енглеском закону, о судијама и правницима у Енглеској, о енглеском кривичном праву, енглеском административном праву, о праву Британске империје и о енглеским правним едицијама, као и збирке судске праксе и енглеске судске одлуке. Целокупност излагања намеће континенталном правнику један утисак: као што проф. Шварц у чланку о америчком и француском управном праву објављеном у Зборнику о Грађанском законику Француске (у издакьу америчког Института за упоредно право), показује да common law САД није у толико велико ј мери различит од континенталног права и да се та разлика све више смањује, тако су и разлике између енглеског права и континенталног права мањр него што се обично за њих мисли и све више се смањују. Перспектива je заједничко настојање ових разних правних система и њихов узајаман утицај уз очување особености. Упоредно право je један од главних инструмената тог кретања. Читаоца ће овом делу привући не само његова тематика и садржина, него и гьегова стилизација. Писци Увода показали су да стручни реноме није синоним сувопарности и неразумл>ивости, које понекад прате расправе иначе високе вредности. Околност да je ова монографија увод у енглеско право а не запажење у његове веће или мање подробности и посебне области, удружена са техником анализе и стилом који уједињује француску пластичност и рационалност са енглеском једноставношћу и конкретношћу одржава читаочеву пажњу стално живом. За југословенског читаоца je ова књига посебно занимљива зато што je реч! о праву које je најзначајније међу земљама тзв. англоамеричког правног система (махом економски веома развијеним државама) са којима имамо интензивне односе, и да je то право оставило знатне трагове у порецима многих нових самосталних азијских и афричких држава за ко je нас везују посебне пријатељске споне.

Александар Стојановић