Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

145

Књига je технички добро опремљена, слова су добро одабрана и распоређена, а квалитет штампе добар, тако да се књига чита без икаквих тешкоћа и напрезања. Книга, међутим, има један велики (и рекли бисмо чак неопростив) недостатак: она, као што се види из изложеног, садржи само нравна правила Аустријског и Српског грађанског законика а не и правка правила Општег имовинског законика за Црну Гору. Ако пођемо од поставке (а она je, ван сваке сумне) да се примена правних правила, садржаних у појединим од напред наведена три законика не ограничава само на подручје, на коме су они важили за време старе Југославије, што практично значи да, на пример, судови у Словенији могу применивати правна правила ОИЗ, или они у Црној Гори правна правила АГЗ, итд., тежину тог недостатка не треба поткрепљивати било каквим другим разлозима. Чини нам се да би чак мањи недостатак/ био да су изостављена правна правила СГЗ а унета она ОИЗ jep je познато каквог су порекла и у како су тесним везама АГЗ и СГЗ, док насупрот ньима, ОИЗ представља оригиналку правку творевину. Зато треба с правом претпостављати да he баш правна правила садржана у ОИЗ често бити погоднија од оних, која садрже АГЗ или СГЗ. Перед тога, нема сумне да судови, у нашим данашњим приликама, применом најпогоднијих правних правила, обављају значајан стваралачки посао, усмерен ка образовању јединствених правила грађанског права за делу Југославију, а да би тај значајни посао могли обавл>ати што боље, треба им створити могућност да се на једноставан начин упознају не само са неким већ са свим правилима, садржаним у сва три законика. Проф. Ступар je, међутим, своју улогу приређивача свео искључиво на репродукцију потпуних текстова сва три законика. ЕЬегов допринос разјашњавању потребе и значаја тог посла садржан je у непуне две стране текста „Уместо предговора“. Проф. Ступар je врло добро поступио што je, ради пружања ширих и веома стручних обавештена о тим проблемима, одмах после тога прештампао изванредну и увек актуелну студију проф. Константиновића, објављену 1957 у Аналима Правног факултета у Београду под насловом „Стара „правна правила“ и јединство права“. Проф. Ступар одлучио се, како поменусмо, да репродукује углавном само потпуне текстове сва три законика, дакле и оне њихове делове који више нису од интереса за праксу jep за односне материје постоје нови правни прописи (као, на пример, о наслеђивању), чим je, несумњиво, учинио услугу „онима који се из чисто научно-историских разлога интересују за њих“. Сем наведених текстова, на крају je дат и Предметни регистар, који су израдили Слободан Перовић и Слободан Поповић. Такав je регистар неопходан да би се олакшало сналажење у увако обимном и разноврсном материјалу, какав су потпуни текстови три велика законика. Идеја регистра je веома добра: под истом одредницом он наводи одговарајуће чланове сва три законика. Недостатак je негов у томе што садржи релативно мали број само најважнијих правних институција. Поводом техничкеј опреме ове књиге, треба упутити прекор издавачима („Графичком заводу“ из Титограда и „Савременој администрации“ из Београда“) што су комбинацијом бледе штампе и тамне хартије отежали читање књиге. Обе књиге имају, дакле, и своја преимућстоа и своје недостатке, Проф. Вуковић je материју обрадио врло детаљно; дао je и правке прописе и правна правила, издвојивши све оно што више, по данашњим схватањима, не спада у облает грађанског права. Велики допринос су дали проф. Вуковић и његови сарадници што су уз одговарајуће прописе односно правила, дали стручне напомене, скупили сву судску праксу и добар део стручне и научне литературе из једне од најобимнијих области права. Проф. Ступар имао je, свакако, много мање претензије и, у оквиру