Анали Правног факултета у Београду

КОДИФИКАЦИЈА МЕЂУ НАРОДНО Г УГОВОРНОГ ПРАВА

15

утврђивање текста и потписивање уколико у остављеном року накнадно поднесе формално овлашћење. Посебан проблем je било питање прихватања текстова. Правило je да текстове морају прихватити сви учесниди у преговорима. Од тога je Комисија усвојила два изузетка. Ако се уговор усваја у оквирима једне међународне организације, онда се сматра усвојеним тек ако je добио већгшу коју траже правила организације. Други изузетак су уговори који се доносе на ширим међународним конференцијама. Била je дискусија да ли je за усвајање довољна проста или двотрећинска већина. После дугог колебања усвојено je правило о двотрећинској већини, jep je оно данас нормално у примени на конференцијама које сазивају органи УН. Скоро се није ни дискутовало питагье шта се сматра за усвојени текст. Поставлена су правила да je то текст који су парафирали представници странака, жоји je унет у завршни акт конференције или у резолудију међународне организације која га доноси. Најтеже питање je било споразумети се око тога ко има право да учествује у уговору, тј. да ли су уговори отворени или затворени. Комисија je на том питању била потпуно поделена. Пошло се од две тезе. Прва je да се сви уговори сматрају затвореним ако немају изричну одредбу да им могу приступать и државе које нису учествовале у њиховој издати, jep je класично правило да je уговор за треће res inter alias acta и да дејствује само inter partes. To he рећи да се државе не морају излагати изненађењу да he имати као утоворне партнере и оне које оне не желе. Напротив, друга je теза била да треба разликовати уговоре појединачног значења и уговоре од општег интереса. Ови други представлају правила међународног права која треба да поштују све државе и која треба да дају право свим државма да се њима. користе као Објективним правним правилима. Указивало се да искључење извесних држава од таквих уговора не одговара начелу универзалности и да je противно тенденцији прогресивног, развоја међународног права. Зато je на крају прихваћено да се има поћи од претпоставке да су сви уговори од општег интереса отворени, тј. да им могу приступити све државе ако у самом тексту није друтојачије речено. Значи, странке могу изричним одредбама исклучити и такве уговоре од претпоставке да су отворени. Ово je питање добило политички карактер. Западне силе су полазиле од претпоставке слободе избора уговорних, партнера, а неке друге, нарочито СССР и Полска, од правила да свака држава може приступати таквим уговорима, jep би иначе она могла бити исклучена од коришћења ошптих правила која улазе у систем међународног права. Пошто je у Комисији постигнут само привидан споразум, очекује се да he државе у току давагьа мишлења о Пројекту заузети дефинитивни став. Док je питање потписивања и парафирања уговора схваћено као техничко, дотле се поставило питање да ли потписивање уговора и пре ратификовагьа производи каква дејства. Усвојено jê становиште да држава која потпише уговор чак и до ратификације не сме предузимати никакву акцију којом би осујетила циљ потписаног уговора пре него што се одрекне коришћења уговора (тј. изјави да неће уопште ратифико^