Анали Правног факултета у Београду

16

АНАЛИ ПРАВЫОГ ФАКУЛТЕТА

вати уговор). Ово je новина у међународнрм праву која излази из начела поштења и савесности између уговорних партнера. Дуго се дискутовало да ли je међународно право већ сада дошло на степей да потписани уговор представља привремену обавезу уздржаваньа од акција противних тексту уговора. После дуге дискусије створена je у Комисији већина која je то усвојила али je подвучено да то није уговорна обавеза, јер она не постоји до ратификовања, већ последица акта потписивања која ce оснива на правилима међународног права а не на уговору. Установа ратификације била je предмет посебног научног спора, који je имао политички карактер. Већина je прогласила да се претпоставља да уговори ступају на снагу и без ратификације ако су закльучени у „упрошћеној форми“, jep je констатовано да се данас највећи број уговора склапа разменом нота. Неки чланови Комисије, углавном из малих земаља, оштро су устали против тога схватања и тврдили да je то наметање правила да активна дипломатија избором форме уговора избегава парламентарну контролу ко ja je од ратификације створила демократску установу и условила да не може активна администрација да преузима обавезе у име државе без сагласности народног представништва. Ако се, остане при правилу да уговори у упрошћеној форми ступају на снагу и без ратификације, не водећи рачуна о садржини преузете обавезе, онда се потпуно изигравају правила да je уговор дело народног представништва а не активно дипломатије. Очекује се да ће државе овде имати оштар став против наводно практичних разлога Комисије да се убрза увођење у живот низа споразума. Прелазимо преко правила о процедури како се врши ратификација, приступайте, прихваташе и одобравање уговора jep су то техничка правила око којих ни je било дискусије. Највећа борба у Комисији била je о правилима која се тичу резервм на уговоре. Ту су се исполнила три становишта: да се има очувати интегритет уговора и да се према томе искључују све резерве ко je уговор унапред не предвиђа; да свака држава има право да ма и непотпуно прихвати уговоре општег характера, уз резерве, jep то представл>а делимични прогрес у развоју међународног права, пошто je боље да се ма и у ограничено ј мери прихвате општа правила него да се не прихвате; треће становиште je полазило од идеје да се резерве упек могу чинити ако гьихово форму лисање није изрично искључено по самом уговору (то се зна, уколико се садржина резерве не противи циљу уговора). После дискусије од неколико дана, констатовано je од стране већине, уз јаку опозицију неких чланова, да треба прихватити латинскоамерички систем, који je победно у саветодавном мишљењу Међународног суда правде у случају совјетске резерве на Конвенцију о геноциду. По томе систему резерве су могуће ако их уговор изрично не забрањује, као и ако оне по својој садржини нису у супротности са цшьем уговора. Међутим, државе нису обавезне ни у том случају да прихвате уговорни однос са државама које постављају резерве. За случај противљеша резерви уговор je на снази између државе која je формулисала резерву и оних држава које су резерву прихватиле или им се нису противиле у одређеном року. То решење не