Анали Правног факултета у Београду

ПОГРЕШНО И НЕПОТПУНО УТВРЪЕНО ЧИЊЕНИЧНО СТАНЬЕ

29

вота које се десило y прошлости и које je састављено из разних чињеница. Међутим, те чињенице не могу се узимати изолирано као компоненте збивавьа из прошлости, нити нас оне интересују саме за себе већ нас интересују јединствено као правно релевантне чињенице, тј. у оној мери у којој одговарају чињеницама које су предвиђене у правној норми, и то у њеној хипотези и што од њих зависи настајање правног односа. Стога смо те чињенице у почетку .и назвали правним, разликујући их од обичних чшьеница. У теорији чиньенице се деле на: догађаје и људске радње. Под догађајем се подразумевају све оне промене у природи, у спол>нем свету које настају без учешћа л>удске воље и свести. Под льудским радњама, међутим, подразумева се телесна и психичка активност човека која je вољна и свесна (4). Уколико сада на основу ових догађаја или људских радњи настају или престају извесни правый односи, правые последице, то су онда правые чињенице од којих je састављено чињенично стање. Према томе чињенично стање je скуп оних чињеница ко je су потребив за настајање одређеног правног односа, одређене правые последице. Утврђивање чшьеница несумњиво представља основни део кривичног поступка, јер од правилности и потпуности њиховог утврђења зависи остварење циља самог кривичног поступка,, утврђење истине, a тај циљ ce састоји у репродукцији збивања које се догодило у стварности и које ce ставља на терет оптуженом. С правом се истине да се у току кривичног поступка поставл>ају три основна проблема: утврђење чињеница ко je изражавају стварност ситуације; утврђење правних норми које регулишу чшьенице у питању; и утврђење координираности између констатованог чињеничног стања и онога садржаног у правној норми (5). Будући да утврђење чињеничног стања у ствари значи утврђење истине, неопходно _је да се, барем y најопштијим линијама, дотакне и питање истине у кривичном поступку, иако по своме значају то питање заслужује посебну обраду. 2) Питању истине процесна теорија придавала je и још увек придаје ванредну важност. Ово je разумљиво јер и наш Законик о кривичном поступку у чл. 1 као задатак поступка одређује „да нико невин не буде осуђен а да се кривду изрекне заслужена казна“. Испуњење овог задатка не може се ни замислити без утврђења истине у сваком пој едином случају (6).

(4) Види др. Радомир Лукић: Теорија државе и права. XI Теорија права. Београд, 1954, с. 159.

(5) Упореди др. Бор. Т. Благојевић; Начала приватног процесног права, Београд, 1936, с. 326. Премда су у овом делу изнета начела парничног поступка, сам аутор наглашава да се његови основни принципи могу применити и у другим поступцима, па према томе и у кривичном.

(6) Характеристична je концепција неких совјетских процесуалиста према којој инсистирање на безусловном утврђењу истине у кривичном поступку може да слаби борбу противу криминалитета. Тако, према В. С. Тадевосјану, околности под којима се извршују крхгвична дела не дају увек могућност да се истина утврђује У њеној потпуности, због чега он и тражи да je суд увек, када je поднета оптужба, дужан да се задовољи и максималним стеленом вероватноће у утврђивању криминалне активности оптуженог. Другим речима, суд не треба да инсистира на безусловном утврђењу истине већ треба да се задовољава и максималним приближавањем истој. Изложено мишљење Тадевосјана цитирано je према уцбекику: Совјетски кривични поступай, израђен под редакцијом проф. Д. С. Карева, Москва 1956, с. 59. Иначе, и сами аутори овог уцбекика ограђују се од наведене концепције, сматрајући да je иста непримешьива у совјетској кривичној процедури .