Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

30

Нема сумње да je проблем истине у кривичном поступку веома комплексны, а у том комплексу истину се својом важношћу следећа питања: шта je истина; и да ли je могуће њено утврђење. Да изложимо укратко ова два питања: а) Појам истине у кривичном поступку не треба разликовати од њеног општег, филозофског појма. Напротив, у њеном схватању и објашњењу треба имати у виду филозофски појам истине. Под истином у филозофском смыслу подразумева се сагласност појмова људске свести са стварима, тј. субјективан одраз објективне стварности (7). Међутим, истина као највиша форма одраза стварности у људској свести, а не као прост одраз, није пасивно-контемплативна већ je активно, стваралачко, свесно одражавање јединствене, у својој разноликости и у своме диалектичном развитку, стварности и да je саставни део истине и сам човексубјект у чијој се свести и одражава стварност (8). . Разумљиво je, према томе, да се и у схватању истине у кривичном поступку треба оријентисати према њеном филозофском појму, што процесуалисти, углавном, и раде. Тако, старији аутори под истином подразумевају подударност, сагласност представа, свести, схватања са стварношћу (9). И новији аутори схватају истину у истом смыслу, подвлачећи управо подударност свести, одраза са објективном реалношћу. У овоме се издваја Бајер, који под истином подразумева оно што je (што постоји) или оно што je било (што je постојало) (10). Ова Бајерова дефиниција истине као да занемарује одраз објективне стварности у свести људи и уопште улогу субјекта у откриваньу истине. Међутим, иако су неки аутори сагласни по питању општег појма истине, када тај појам анализирају у кривичном поступку, обычно придају атрибуте истини: материјална и формална; апсолутна и релативна; објективна и субјективна, истичући да je савременом кривичном поступку својствена материјална истина. Додавање ових атрибута наводи на мисао да под истином у кривичном поступку ипак* треба подразумевати неку другу, посебну истину, а не истину као сагласност свести са објективном реалношћу. Да бисмо ово потврдили, позваћемо се на неке ауторе. Тако Божидар Марковић под материјалном истином, до које се долази у кривичном поступку, подразумева највећи степей извесности до које судија може доћи (11). Слично мисли и Огорелица који налази да je материјална истина највећи степей извесности до којег уопште човек може да досегне (12). Увиђајући неприхватльивост и неодрживост оваквог схватања материјалне истине у кривичном поступку и истичући да je свака истина материјална, у објашњењу појма материјалне истине Бајер иде другим

(7) Упореди Фридрих Енгелс: Фојербах и крај ыемачке класичне филозофије, Београд, 1934, с. 69; К. Маркс Ф. Енгелс: Изабрана дела, Том 11, Култура, 1930, с. 95 —96; Тодор Павлов: Теорија одраза, Култура, 1947, с. 396.

(8) Тодор Павлов: н. д., с. 397.

(9) Др. Божидар Марковић: О доказима у кривттчном поступку, Београд, 1921, с. 5 —6: др. Никола Огорелица: Казнено гтроцесуално право, Загреб, 1899, с. 425. (10) Др. Владимир Бајер; Теорија крив'ичног поступка ФНР Југославије, Загреб, 1950, с. 99.

(11) Др. Божидар Марковић: Уцбеник судског кривичног поступка, Београд, 1930, С. 241.

(12) Др. Никола Огорелица: н. д., с. 425. Упоређујући концепције Марковића и Огорелице о истини у кривичном поступку са напред изложеном концепциям неких совјетских аутора заиста се констатује сличност између н>их.