Анали Правног факултета у Београду

ПОГРЕШНО И НЕПОТПУНО УТВРЂЕНО ЧШЬЕНИЧНО СТАЊЕ

путем: сматра да je материјална истина у кривичном поступку она која се сазнаје одбацивањем свих начина или форми поступања које би могле да угрозе сазнавање истине, било из којих разлога се те форме наметале (13). Постоји и мишљењб које, премда не инсистира на атрибуту „материјална“, ипак, сматрајући да се истина о једном кривичном догађају креће у границама кривичног законодавства а изналази на.путевима кривичног процесног права, налази да je нашем социјалистичком праву својствен принцип материјалне истине, али допушта да се може говорити и једноставно о истини (14). Говорећи о истини у кривичном поступку старији процесуалисти јој додају не само атрибут „материјална“ већ и атрибут „релативна“, што je у потпуној сагласности са буржоаском филозофијом. Тако Марковић истине да се- у праву уопште, а у кривичном поступку посебно, може доћи само до релативне односно историјске истине а не и до апсолутне истине. Под релативном истином Марковим подразумева ону која се добија на искуству добивеном на основу чулних запажања (15), док под апсолутном (аподиктичком или математичком) подразумева ону која се заснива на погледима ума. Затим, он сматра да апсолутна истина искључује сваку могућност супротности, док код релативне истине таква могућност, ради саме чиЕьенице што се она добија на основу чулних запажања, никада није искључена. И Огорелица (16) исто тако истини кривичног поступка, поред атрибута „материјална“, придаје и атрибут „релативна“, којој супротставља „аподиктичку или математичку“ истину, сматрајући да се у праву долази ј едино до историјске односно јуристичке истине. Марксистичка филозофија je у потпуности обрадила питање истине па je стога и неопходно да видимо како она њу објашњава и третира уопште у науци па према томе и у праву. За дијалектички материјализам не постоји непремостива граница између релативне и апсолутне истине. Полемишући са Дирингом, Енгелс истине да се сувереност мишљења остварује у низу људи који мисле веома несуверено; сазнагье, пак, које има безусловну претензију на истинитост, остварује се у низу релативних забпуда. Дакле, као што примећује Лењин, према Енгелсу, апсолутна истина се формира од релативних истина. Развијајући даље ову Енгелсову мисао, Ленин закључује да je људско мишљење према својој природи способно да даје и оно даје апсолутну истину коју чини мноштво релативних истина и да материјалистичка дијалектика безусловно укључује у себе релативност али се не своди на гьу, тј. она признаје релативност свих наших знања али не у смислу

(13) Овде се поставља штање да ли je уопште мотуће непридржавање форми одређених у кривичном поступку и који би то био неформални начин сазнања истине у кривичном поступку. Тим пре што je кривични - поступак у основи низ процесних форми кроз које пролази делатност суда и продесних странака- и што постоји опасност да непридржавагье форми одређених у закону одведе у арбитрерност a утврђивање истинитости правно релевантних чињеница сведе на интуиции у.

(14) Др. Драгољуб Димитријевић: О истини у кривичном поступку, Сарајево, 1956, с. 2. Самим тим што налази да се креће у границама кривичног законодавства и ово мзшиьеше, у основи, полази од поставке да je истина кривичног поступка нека посебна, специфична истина и да се ипак у нечему разликује од научне истине. Међутим, и ова истина се креће не у границама кривичног законодавства већ у границама л>удског логичког мишљења.

(15) Др. Божидар Марковић: О доказима, с. 6,

(16) Др. H. Огорелица: н. д., с. 425.