Анали Правног факултета у Београду

ПИТАЊЕ РИЗИКА ПО ЖЕНЕВСКИМ

теоретичара (1). А други теоретичари, напротив, мисле да узансе одређУЈУ објективну одговорност (2). Али пошто не би имало смисла да узансе одређују дилигенцију ако je странна у сваком случају одговорна за испуњење без обзира има ли кривице до ње сматрамо да je прво мишљење више уверљиво. б. Систем објективне одговорности. И овај систем познају неки стандардни уговори. Уговор Опрема бр. 188 одређује, на пример, да се сматрају као узроци који растерећују дужника оне околности које се десе после закључења уговора, a онемогућују извршење тога уговора: сукоби у радним односима и друге околности као пожар, мобилизација, реквизидија, ембарго, забрана преношења девиза, устанак, оскудица превозних средстава ,општа оскудица снабдевања (approvisionnements), скраћење употребе енергије, а све то само у случају ако су те околности независне од воље странака (188, 10.1, и 188 А 25.1). Странка која се позива на те околности дужна je без одлагања писменим путем обавестити другу страну о настанку и престанку тих догађаја (бр. 188 10,2, 188 А 25.2). Ако због тих околности испуњење уговора у разумном року поста je немогуће, свака од странака може се ослободити обавезе простом писменом нотификацијом, није докле потребно тражити раскиданье уговора пред судом (188 10.3, 188 А 25.3,). в. Неодређени систем, У уговору (општим условима за извоз и увоз меканог пшьеног дрвета бр. 410) одређено je да се сматрају као узроци ослобођења одговорности околности које нису зависне од воље странака, a које пажљив (diligent) сауговорач није могао отклонити и чије последице није могао спречити, када те околности настану после склапања уговора и онемогуће потпуно или делимично извршење уговора (18.1). Сасвим сличан пропис садржи и уговор (Општи услови) за извоз и увоз тврдих горива (13.1). Да ли je овде нормирана објективна или субјективна одговорност? Из саме дикције могли бисмо рећи да je овде) субјективна одговорност: странна одговара за culpa levissima. Ако контрахент докаже да није ништа занемарио да би штету избегао или да би спречио штетне последице, није одговоран; довољно je, дакле, да докаже да није крив. Али овде се поставља питање да ли странка заиста не одговара за околности на њезиној страни, за околности ко je извиру из унутрашњости гьеног подхвата погона. Неки правки пореци найме под сличним дефиницијама подразумевају вишу силу: релативна (конкретна) теорија више силе не узима у обзир ошпту могућност спречавања губитака или оштећења него могућност коју има странка ко ja би сносила одговорност да нема разлога за искључивање одговорности. Такав je случај у швајцарском праву: чл. 6 или 176 транспортног реглемента (3). Тако je усвојена дефиниција више силе међународног уговора о превозу робе железницом. Слично одређује и наш закон о превозу на железницама („железница се

(1) Владимир Капор: Уговори о куповини и продаји робе, Београд, 1957, с. 98: слично Kosina; Ali je načelo krivdne odgovornostl podjetij za škodo opušćeno? „Pravnik“, 1956, št. 9, s. 229.

(2) Прица: Накнада штете због неиспуньеььа уговора о куповиыи и продаји, „Анали“ 1957, 59; Mihelak: Pogodbe blagovnega prometa. Ljubljana, 1958, s. 142.

(3) „Die Eisenbahn haftet [. . .] wenn sie nicht beweist dass der Schaden [. . .] durch Umstände herbeigeführt worden ist, die sie nicht abzuwenden und denen sie auch nicht abzuhelfen vermochte“.