Анали Правног факултета у Београду

42

АНАЛИ, ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ослобађа одговорности за накнаду штете ако докаже да je штета проузрокована услед околности које није могла предвидети нити избећи, односно чије последице није била у стању отклонити“ чл. 95). Иако та дефиниција одговара дефиницији у чл. 27 § 2 СIМ (конвенције о превозу путника, пртљаге и робе железницама, Муђународни уговори, бр. 55 из 1955) (4), у погледу које je познато да je на тај качин изразила (дефинирала) појам више силе (у пређашњим текстовима конвенције била je найме употребљавана реч виша сила) (5), данас je у нашој литератури ипак спорно да ли je одговорност железнице објективна са изузетком више силе или je одговорност субјективна (6). Са становишта француске теорије, с луча ј, како je одређен у поменутим уговорима, не би се могао сматрати вишом силом, ј ер франдуско право схвата вишу силу само апстрактно (7), тамо важи дакле апсолутна (апстрактна) теорија, по којој се узима општа могућност било којег субјекта да спречи ванредни догађај. Из тога произилази да у пракси сигурно свака странна интерпретира такав уговор на онај начин који одговара становишту које je заузело њезино право. 2. Дужности странака у вези са нелогућношНу . У свим поменутим уговорима предвиђена je дужност дужника који je спречен накнадном немогућношћу да испуни уговор. Таква дужност у правним порецима није прописана, али се у теорији сматра да постоји, јер произилази из дужникове дилигенције. Према поменутим клаузулама у уговорима странна, коју погађа околност из ко je произилази немогућност, дужна je без одлагања телеграфским- путем обавестити другу странку о том догађају. На исти начин je дужна обавестити странку и о престанку те околности. Ако то не учини, одговара за штету коју би тиме проузроковала друтој странци, осим ако je било немогуће да шаље обавештење (Гориво 13.2; Житарице 19.4; Мекано дрво 18.2; Опрема 188 10.2, 188 А 25.3, 574 10.2, 574 А 25.2; само уговори о опреми не предвиђају испречење могућности обавештења, Цитрус 13.2). 3. Последице нелогућности. Као и правки процеси, и типски уговори праве разлику између случајева привремене и трајне немогућности. Упркос привремене немогућности уговор остаје на снази. Али док се у већини правних поредака време доспелости продужује само за неки целисходни рок, у женевским уговорима рокови су одређени: странке треба да их одреде за време закључења уговора, али рок не може бити дужи од трајања околности која спречава испуњење. Трајна немогућност није само немогућност која уопште неће отпасти него свака немогућност, која

(4) „Le chemin de fer est déchargé de cette responsabilité si [. . .] la perte ou l’avarie a eu pour cause [. . .] de circonstances que le chemin de fer ne pouvait pas éviter et aux conséquences des quelles ne pouvait pas obvier“. (Art. 27 § 2).

(5) Bêla Nânâssy: Das Internationale Eisenbahnfrachtrecht, Leipzig 1956, 531 seq. То произлази из реферата Дентралног уреда у Берну (6р. 74).

(6) То становиште заузима Томашић: Да ли су Међународна конвенција о пријевозу робе на жељезницама и закон о притевозу на жељезницама ублажили објективну одговорност жељезнида, „Наша законитост“, бр. 7 —B/58, с. 315, ко) И тврди да спољашност догађаја није више услов за вишу силу.

(7) „L’lmprévisibilité et l’irrésistibilité s’apprécient ln abstracto. Il ne s’agit donc pas de rechercher si le défendeur lui même pouvait prévoir l’événement et y résister, mais si un individu avisé placé dans les mêmes circonstances, l’aurait prévu ou empêché“, (Mazeaud: Leçons de droit civil, Paris, 1956, p. 518).