Анали Правног факултета у Београду

ПИТАЊЕ РИЗИКА ПО ЖЕНЕВСКИМ УГОВОРИМА

43

траје преко рокова које су уговорнице уыапред одредиле. У женевским уговорима уговор се у том случају не раскида аутоматски као што je то случај у правним порецима. Према италијанском праву обавеза престаје због накнадне немогућности за коју дужник не одговара (8). Исто важи по ОГЗ због накнадне немогућности испуњења престаје обавеза (§ 1447 ОГЗ). Слично одређују швајцарско право (чл. 119 OR) (9), совјетско право (чл. 118 ГК РСФСР), француско право (чл. 1302 СС) (10) и немачко право (11). И енглеска пракса одређује да немогућност ( frustration ) повлачи за собом раскид уговора (frustrating event discharges the contract immediately) (12), Према поменутој енглеској праксй (13) уговор не престаје ab initia (14). Оно што једна страна већ дугује пре догађаја (немогућности) не враћа ce jep ce не раскида уговор y погледу дужности супротне странке која доспе после догађаја. Нема дакле узајамности обавеза у уговору. Али baw Reform Frustrated Contracte Act изменио je ову праксу и заузео становиште које je ближе континенталном јер одређује: ако се уговор раскине због немогућности (frustration) свака страна има право да од друге тражи повраћај онога.што je већ дала (15). Међутим, од овог начела има много изузетака (16). Ко сноси, дакле, ризик ако се уговор раскине? Резултат раскидана je по општој теорији у томе да у тим случајевима немогућности испуњења ризик сноси она страна, која има право на ствари, ако je уништена нека ствар, односно страна ко ja je с обзировд на уговор већ учинила неке трошкове, уложила неки рад. Последице забране државних органа сноси она страна ко je се забрана тиче (на коју се забрана односи) или која je на основу стварног права овлашћена у односу на ствар која je стављена ван промета. Пошто нема облигације, не постоји ни risico оЫгgationis вeh само ризик по стварноправним правилима: periculum г ei. Али у правним порецима предвиђени су случајеви у којима се уговор не раскида, а ризик мора сносити странна коју право одређује. То

(8) „La obligazione si estingue quando, per una causa non imputabile al debitore, la prestazlone diventa impossibile“ (art. 1256 CG).

(9) „Soweit durch Umstände die der Schuldner nicht zu verantworten hat, seine Leistung unmöglich geworden ist, gilt die Forderung als erloschen“ (Art, 119 OR). (10) „Lorsque le corps certain et déterminé qui était de l’obligation, vient à périr, est mis hors du commerce,. ou se perd de manière qu’on en Ignore absolument l’existence, l’obligation est éteinte si la chose est perdue sans la laute du débiteur (et avant qu’il fut en demeure“ (art. 1302 CC).

(11) „Der Schuldner wird von der Verpflichtung zur Leistung frei soweit die Leistung in Folge eines nach der Enstehung des Schulderhältnisses eintretenden Umstandes, den er nicht zu vertreten hat, unmöglich wird“ (§ 275 BGB). (12) Cheshire: op. cit., p. 74. Тако одређује и тач. 7 Sale of Goods Act-a 1893 да купопродајни уговор престаје ако je продата specles a ризик није још прешао на купца.

(13) „Where there is an agreement to seil specific goods, and subsequently the goods, without any fault on the part of the seller or buyer, perish before the risk passes to the buyer, the agreements is thereby avoided“.

(14) „Each party must fulfil his contractual obligations so far as they have fallen due before the frustrating event, but he is excused from performing those that fall due later“ (Cheshire: op. cit., p. 475, Krell v. Henry, 1903).

(15) „Where a contract govemed by English law has become impossible of performance or been otherwise frustrated, and the parties thereto hâve for that reason been discharged from the further performance of the contract [. . .] where any party to the contract has, by the reason of anything done by any other party thereto in, or for the purpose of, the performance of the contract, obtained a valuable benefit [. . .] before the time of discharge, these shall be recoverable from him by the other party such sum (if any), not exceeding the value of the said benefit to the party obtaining it, as the court considers just, having regard to all the circumstances of the case.“ (16) Schmitthoff: The Sale of Goods, London, 1951, p. 245.