Анали Правног факултета у Београду

САВРЕМЕНИ ПРОВЛЕМИ СОЦИОЛОГИЈЕ МОР АЛА

3

осталд друштвена надградгьа промени сама од себе у потпуном складу с новом друштвеном и политичном својом основой. Аутоматска промена надградње, без активног делана људи, заиста 6и била дивна ствар, само кад би била могућа! На жалост, чак и кад би била могућа, на њу би требало дуго чекати да се то ни у ком случају не исплати. Мора се, дакле, тежити да се открију услови настанка одговарајућег морала и да се открије да ли и колико људи својом свесном делатношћу могу у томе нешто допринети. А то je управо основни задатак наше социологије морала данас. Нови социјалистички морал у нас није развијен у довољној мери, у нас постоје знатни остаци старог, превазиђеног, али још живог морала, који се само условно може назвати буржоаским, a који je, у ствари, у основи ситнобуржоаски, jep ми правог буржоаског морала нисмо ни имали или смо га имали у веома малој мери. Изгледа да je јасно да изградња новог морала увек у већој или мањој мери заостаје за одговарајућом друштвеном основой. И ако француско буржоаско друштво није успело (по мишљењу Диркема) да стотину година после револуције изгради нов буржоаски морал, онда je јасно да се не треба чудити што ни ми то нисмо успели за ових петнаестак година после наше, социјалистичке револуције. 4. Сукоб између старог, ситнобуржоаског, ситносопственичког морала и нових социјалистичких друштвених односа, који захтевају и нов морал, огледа се у нас на свим странама и лако je наћи бројне примере. Навешћемо само један. Узмимо однос према друштвеној свбјини у поређењу с односом према приватној својини и морални положај оних који нападају на ове две врсте својине. Ако неко, на пример, украде приватну својину, маколико она била економски безначајна, ако, дакле, украде и ствар најмање вредности из области те својине, ситносопственички морал нашег друштва, који je још увек Вбома жилав, строго морално осуђује такво лице. Оно трпи строге моралне санкције, изложено je моралном презиру, с гьим. се прекида друтптвени саобраћај, итд. Ове санкције су толико јаке да су и јаче од одговарајућих правних санкција и представљају веома ефикасну заштиту приватне својине. Међутим, ако неко украде нешто из општедруштвене својине, ма и ванредно велике вредности, ситносопственички морал га не осуђује. Напротив, он се чак с гледишта овог морала у извесној мери сматра позитивним човеком, jep je „вешто“ дошао до приватне својине. Такав се човек чак жали што мора да издржи правке санкције. Наравно да правке санкције у великој мери остају зато неефикасне, чак и кад се успе да оне буду применьене. А то доста често не успева, управо зато што нема моралне осуде оваквог чина те многи у друштвеној средини у којој се ово дешава и не осећају моралне побуде да се против оваквих поступака боре. А где друштвена средина не осећа такве побуде, ту државни апарат и правна санкција нужно остају неефикасни. С друге стране, и ово je проблем за себе, државна политика, и особито политика правних санкција, заснивају се, напротив, на једној поставци која, како изгледа, социолошки није потпуно тачна. Оне полазе