Анали Правног факултета у Београду

С обзиром да су питања у вези одговорности политичко-териториј алголе ј единица за штету коју јавни службеници проузрокују грађанима увек актуелна, то ћемо покушати да укажемо на извесна правила која ће нам олакшати да утврдимо основ ове одговорности у нашем праву. 2. Као што je познато одговорност може бити заснована на кривици или може бити без кривице (2); У случају одговорности за кривйцу, одговара ебм штетник, односно физичко лице које je штету проузроковало. У случају одговорности без кривице, одговорно лице одговара за радвье другог или за створени ризик који потиче од гьегове активности односно од опасних ствари којима располаже. По Закону о државним службеницима од 1946 одговорност државних службеника била je заснована на кривици, jep je службеник одговарао лично а држава je под одређеним условима само јемчила, ако се оштећени не би могао наплатити од службеника-штетника. Ова одговорност за кривицу изменена je Уставним законом од 13 јануара 1953 када je држава преузела на себе непосредно плаћање накнаде штете коју њени службеници проузрокују незаконитим радњама грађанима. Ово начело je ближе одређено и спроведено у Закону о јавним службеницима од 1957. Који je основ ове одговорности? Пре свега одговорност je старо морално и друштвено правило по коме сваки ко другоме проузрокује штету за њу и одговара (3). Ово старо правило нашло je своје место у праву, али су објашњења основа одговорности била различита. По органском схватаньу државе штета проузрокована кривицом службеника или надлежних колегијалних органа, била би проузрокована кривицом саме државе, jep она само преко њих може бити активна. Међутим, кад год je проузрокована каква штета од стране државе, које политичко-територијалне јединице или ког правног лица, штета je проузрокована радњама физичких лица за чији рад одговара одговорно лице. Овде можемо споменути да се у француском управном праву говори о кривици јавне службе (faute du service) за разлику од кривице службеника при вршењу службене дужности (faute de service) и личне кривице службеника која нема везе са службой (faute personnelle). Кривица јавне службе била би у ствари такозвана анонимна кривица односно она кривица у којој je непознат службеник који je проузроковао штету. С разлогом се истине да изрази кривица јавне службе, кривица државе или кривица управе не одговара ју стварности, jep кривицу могу учинити само физичка лица односно службеници, тако да кривица у овом случају није

(1) Сергије Кузманић; Одговорност за штету насталу незаконитим радом слузкбених особа,, „Наша закожитост“, 1954, бр. 1, с. 21 —27; др. Алексаждар Голдштајн: Каузална деликтна одговорност нривредних оргажизација за службенике и раднике, „Архив“, 1952, бр. 4, с. 470; Никола Бошковић: Остваривагье права на накнаду штете која потиче од незаконитих радньи службеника, „Правки живот“, 1954, бр. 2 —3, с. 20 —26; Богдан Лоза: Питагье основа одговорности у грађанском праву, „Годиппьак Правног факултета у Сарајеву“, 111, 1955, е. 153; Накнада штете проузрокована од јавног службеника у вези са вршењем службе, „Народна управа“, 1958, бр. 4 —5, с 169—177.

(2) Др. Михаиле Конетантлновић; Основ одговорности за проузроковану штету, „Архив“, 1952, бр. 3, с. 296 —305.

(3) Jean Dabin: La philosophie de l’ordre 'Juridique positif spécialement dans les rapports de droit privé, Paris, Slrey, 1929, p. 506; Georges Rlpert; La règle morale dans les obligations civiles, Paris, 1925, p. 225.

59

ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ КОЈУ ПРОУЗРОКУЈУ ЈАВНИ СЛУЖБЕНИЦИ