Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

основ већ само услов одговорности. Правка лица, под одређеним условима, одговарају увек за радње физичких лица без обзира да ли те радње врше службеници или колегијална тела (4). Одговорност државе, односно политичко-територијалних јединица и установа за рад њихових службеника je према томе одговорност за другог (5). Одговорност за другог има више објашњења. По једнима, одговорност за другог може, углавном, бити заснована или на претпостављеној кривици послодавца збогслабог надзора над подређеним особљем (culpa in inspiciendo) или због слабог избора подређеног особља (culpa in eligendo) Међутим, постоји мишљење да je ова одговорност заснована на обавези гарантије за рад подређеног особља (6). Проф. Валин (Waline), који истине ово мишљење, сматра да објашњење ове одговорности као гарантије за рад подређеног особља више одговара кад je реч о одговорности државе. Држава сама по себи не може вршити надзор над подручним особљем, већ у име државе овај надзор врше хијерархиски виши службеници над хијерархиски нижим службеницима. Тако су сви службеници заједно само обични службеници. Отуда држава као таква не врши надзор сем уколико се не би ишло до врховног органа власти који својим одлукама непосредно обавезује државу. Али тада, како каже проф. Валин, каква каскада суксесивних контрола и копико culpa in vigilando односно culpa in inspiciendo и најзад долази се до тога да би се сувереност воље врховног органа власти супротставила одговорности (7). Тачно je да je механизам надзора пословања службеника сложенији него, на пример, надзор родитеља над децом или послодавца над његовим особљем, мада има послодаваца који руководе и великим предузећима, али je тешко примити да би овај механизам надзора морао увск доводит до надзора врховног органа власти у држави. Колико год ово гледиште изгледа логично, оно и у централистички као и у федералистички организованој држави ипак прелази преко чивьенице да постоји одређен хијерархиски ред по коме се зна који je службеник надлежан да врши над-

(4) René Chapus: Responsabilité publique et responsabilité privée, Paris, Librairie Générale de droit et de jurisprudence, 1954, pp. 205—207; L. Duguit: L’Etat, les gouvernants, les agents, Paris, 1903, p. 637; Traité de droit constitutionnel, T. H, Paris, 1930. p. 70, T. Ш, Paris 1930, p. 496; Marcel Wailne: Traité élémentaire de Droit administratif, Paris, Sirey, 1952, p. 579; Cyr Gambier: La responsabilité de la puissance publique et de ses agents, Bruxelles, 1947, pp. 257 sequ.

(5) У нашој новијој правној теорији постоји гледиште да се „одговорност правша лица за радње својих органа и државе за своје службенике не би [...] могла назвати одговорношћу за другога у строгом смислу ријечи, jep се ту ради о штети проузрокованој радн>ом лида која се не би могла сматрати „другим лицем““ (Др. Стеван Јакшић: Облигационо право, Сарајево, „Веселин Маслеша“, 1960, с 323). Ово je гледиште у ствари засновано на органској теорији Државе и ггравких лида. МеђуДлм, као што je већ истакнуто, само физичка лица односно службентщи могу проузроковати штету. У вези с тим мало потендирано али духовито je речено: „држава као нравно лице, и њен службеник односно физичко лице су две одвојене личности и само се по цену мађионичарске вештине може једна од ових личности изненада преобрази™ у другу" (С. Gambier: ор. cit., р. 194.) У ствари чим службеник својом незаконитом радњом проузрокује штету он више не представља вољу правног лица чији je службеник па je и штета проузрокована радњом службекпка-штетника а не самог правног лица. Да je службеник „друго лице" указује и чшьеница да службеш!к одговара и за штету коју проузрокује самој политичкотериторијалној јединици или установи чији je службеник.

(6) M. Wailne; ор. cit., pp. 579—589.

(7) Ibidem.