Анали Правног факултета у Београду

зор над одређеетш службеницима и према томе ко би све одговарао. Није целисходно засновати одговорност државе односно политичко-територијалних јединица само на повреди дужности надгледања пословања службеника из једног другог разлога. И поред најсавеснијег надзора вишег хијерархиског старешине, службеник може проузроковати штету јер незаконита радња, на пример, у доношењу једног управног акта који може проузроковати штету, само je интелектуални процес који се одражава у погрешном тумачењу закона или погрешној примени закона од стране одговорног службеника. У оста лом то може бити исти случај и при извршењу материјалних радњи .Отуда je тешко прихватити да се може вршити непрестани надзор над интелектуалним процесом који се обавља код службеника при вршењу његове службене дужности. Можда би се могло приметили да У управном поступку постоје одређена правка средства за контролу рада службеника односно управних аката ко ja они доносе, те да остаје culpa in inspiciendo. И поред тога, тешко je прихватити да се може вршити непрестани надзор над интелектуалним процесом који се обавља при вршевьу његове службене дужности, јер савремена држава мноштвом својих јавних служби и великим бројем службеника није ни у могућности да врши непрестани надзор над свим својим службеницима ради спречавања њихових евентуалних противправних радњи пошто и поред најсавеснијег надзора службеници могу проузроковати штету. Не долази у обзир ни culpa in eligendo jep не може бити речи о слабом избору службеника, пошто и најбол>и службеник може проузроковати штету, а с друге стране има и обавезних службених лица (војници и др.) за које такође одговара држава односно политичко-територијална јединица иако не врши ньихов избор. Постоје и друга гледишта ко ja објашњавају одговорност државе за рад гьених службеника. Нарочито je истицано да се поставља питање да ли ће оштећени грађанин сам сносити терет рђавог функционисања јавне службе која му je проузроковала штету или ће преко државе сви грађани учествовати у сношењу овог терета (8). Проф. Ђ. Тасић je разликовао одговорност државе за противправне радше од одговорности за повреду принципа једнакости грађана пред јавним теретима (9). По' проф. Ђ. Тасићу држава одговара за противправне радње својих службеника по принципу ризика a накнађује штету проузроковану правилним функционисањем службе по принципу једнакости грађана пред јавним теретима (10). Проф. М. Константинович говорећи о одговорности послодавца за вьихове раднике и намештенике, истине да je у нашем праву неодрживо објашњење ове одговорности због слабог избора намештеника већ више одговара објашњење по коме je одговорност заснована на повреди ду-

(9) H. et L. Mazeaud: Traité élémentaire de la responsabilité, Paris, 1947, T. I, № -353, p. 368; M. Waline; op. cit., p. 578.

(9) Др. Ђ. Тасић: Одговорност државе за противправна акта шених органа, „Друштвени живот“, 1921, с. 280 —281; Одговорност државе по принципу једнакости терета, Београд, 1924, с. 198.

(10) Др. ъ. Тасић: Одговорност државе по принципу једнакости терета, с. 3 —4; Одговорност државе за противправна акта њених органа, с. 262—282.

61

ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ КОЈУ ПРОУЗРОКУЈУ ЈАВНИ СЛУЖВЕНИЦИ