Анали Правног факултета у Београду

62

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

жности сталног надгледања како се посао обавља, али закључује да je стварно објашњење у томе што се послодавац користи услугама радниковим „те je право да сноси и ризик евентуалне штехе“ (11). То je објашњење и одговорности правних лица за ньихове органе, јер како каже проф. М. Константиновић „право je да правно лице које се користи активношћу својих органа, сноси последице њихових кривица“ (12). Објашњеше одговорности за другог по .коме она ј ко користи активност другог сноси и ризик штете већ je давно најбоље објашњење основа ове одговорности (13). Отуда и одговорност државе односно политичкотериторијалних јединица и установа за штету коју грађанима проузрокују њихови службеници није одговорност за кривицу већ, као што je истакнуто, држава одговара за другог без кривице односно обезбеђује своје грађане од ризика који потиче од активности државе, па стога и сноси ризик за штете ко je би активност јавних служби проузроковала грађанима (14). Ако се за државу односно политичко-територијалне јединице и установе не може рећи да као послодавац у свои интересу користе активност својих службеника, jep се обављање јавних служби врши у општем интересу па самим тим и у интересу самих службеника, свакако се може сматрати да функционисање јавних служби служи обезбеђењу потреба савременог друштва, али уз дужно поштовање права грађана, те се не може дозволити да службеници у обављању задатака јавних служби вршењем службене дужности могу без законског основа проузроковати грађанима штету. Из свега изложеног можда би се могло сматрати да je основ одговорности државе за штету коју проузрокују њени службеници заиста само гарантија државе за рад гьених службеника. како то истине проф. Валин, и да je то разлог што држава и сноси ризик од њихове активности. Међутим, исправно je гледиште ко je сматра да одговорност не значи ништа друго него обавезу гарантовања за извесне радње (15). Према томе, није нужно израз одговорност заменити изразом гарантија, пошто оба израза имају исто значење, те je довољно рећи да држава односно политично територијалне јединице и установе одговарају за рад ньихових службеника, jep сносе ризик који потиче од њихове активности. У правној литератури се истине да има места разликовању појма одговорности од појма гарантије. Одговорност би обухватала случајеве кад je штета проузрокована кривицом физичког лица, a гарантија би се односила на случајеве кад одговорно лице не одговара за своју кривицу, тако да би одговорност заменила израз „одговорност за кривицу“ а гарантија „одговорност без кривице“ односно „одговорност за ризик“. Исправно je већ истакнуто да нема озбиљних разлога за прихватање ове

(11) Др. Михаило Константиновы!! : Облигационо право. Општи део. Према белешкама са предавања, средио В. Капор, Београд, 1952, Научна књига, с. 121.

(12) Др. М. Константиновић ; н. д., с. 118.

(13) М. Planiol; Etudes sur la responsabilité civile; Troisième étude: Eesponsabilité du fait d’autrui „Revue critique de législation et de jurisprudence“, 1909, pp. 297 sequ.

(14) E. Chapus: op, cit., pp. 261—263; Л. Диги: Преображаји јавног права, Београд, 1929, с. 235.

(15) С. Gambier: op. clt., рр. 10, 28.