Анали Правног факултета у Београду

МЕТОДОЛОШКИ ЗНАЧАЈ ЈЕДИНСТВА ДРЖАВЕ И ПРАВА

75

то се успешно показује овом поставкой. Формула није статична већ указује на потребу изражавања динамично стварности. 2. У складу са обележјима примене дијалектичког метода стоји и чињеница да je у овој поставци само к онкретизован низ резултата историјског материализма, као најопштије теорије друштва. Познато je да je тек ова теорија успела да покаже у чему се стварно састоји суштина делокупног друштвеног процеса, какве су законитости структуирања и развоја основних друштвених заједница, какви су характер и улога појединих значајнијих или мање значајних елемената друштвене структуре. На таквој методолошкој подлози израста не само објашњење државе и права него и ньихове повезаности. Битан циљ свих општих наука, па дакле и науке о држави и праву, састоји се у утврђивању законитости на подручју које проучавају. Зато и овде треба да се формулишу закони, јер исти несумњиво постоје. Пре свега, поставкам о органском јединству државе и права формулисан je, можда, најважнији закон њиховог постојања. Јер, апсолутно никада и никако не може бити државе без права или обратно. То je закон управо због тога што, и поред образованог јединства, представљају посебне феномене и при том показују низ правилности и нужности међусобног утицања. Ова законитост заузима најважније место у скупу унутрашње законитости структуирања, постојања и развијања државноправног поретка. Где и уколико постоје нужне везе и правилности узајамног дејства важнијих елемената државноправног поретка, ту и утолико постоје извесне законитости. Нарочито су значајне тенденције развоја државноправног поретка током историје политички организованог друштва али и на тлу одређене друштвено-економске формације. Изразитији доприноси историјског материјализма досад су показани у законима повезивање државноправног поретка са друштвеном основой, класама, политичким и идејним фактима, итд. И без истицања државе и права као целине који се повезују са тим елементима није се могло избећи то да се исте законитости констатују и за државу и за право. Наравно, то се може успелије извести потврдом поставке о органском јединству ова два феномена. 3. Али, ова поставка има нарочиту вредност и зато што упућује на материјалистички и социолошко-политички поглед на право. Наиме, држава je такав феномен да се његова социјална природа непосредније осећа него код права. Право je специфичан регулатор, па му се често с јасним настојањем, а често и несвесно, придаје характер нечега .што je изнад друштвене реалности. Уместо да се посматра као саставни део друштвених процеса и да се у њиховом склопу објасне сви његови састојци, право се проглашава неком од друштва независном појавом. На тај начин чини се одлучан корак у идеализовању права. Међутим, право je исто онако као држава само израз материјалних услова живота друштва; оно je детерминисано и садржински и по форми друштвеном основой као и све друго у склопу друштвене структуре, уосталом. Оно je само специфичан вид постојања друштвених односа. Повезујући се с државом •оно je повезано и с дејством свих осталих политичких фактора. Првен-