Анали Правног факултета у Београду

да прецизно одреди предмет свог проучавања. По нашем мишљењу овај задатак се може решити на прилично прост начин тиме што he се одредити једна што je више могуће описна дефиниција морала, којом ће се обухватити оно што je скоро опште прихваћено као морал, щто се јасно одликује од свих других сличних појава. Дубл>е, аналитичке дефиниције морала, које 6и давале и неку врсту научног објашњења ове појаве, треба оставити за касније, кад се постигну извесни резултати у његовом проучавању. Ове дубље дефиниције he се, разуме ce, јако разликовати од научника до научника. У накнаду за то, оваква описна дефиниција, какву предлажемо, могла би, по нашем мишљењу, бити прихваћена од свих, јер она само систематизује неке чињенице ко je су, чини нам се, очигледне, које сви признају и од којих полазе у својим даљим истраживањима. Полазна тачка ове дефиниције јест да je морал једна врста друштвених норми. Ту чињеницу нико не спори, иако je сви не стављају изрично у дефиницију морала, као што смо видели. У тражењу особених црта морала као једне врсте друштвених норми, мислимо да треба навести след ehe такве црте: 1° Морална норма се ствара спонтано у неорганизованом друштву; њу не прописује никаква организација; 2° Морална норма се ствара у непосредном животном процесу льуди у друштву, она je резултат доживљене праксе друштвеног живота, а не теоријска творевина после праксе или независно од ње; 3° У процесу непосредне праксе друштвеног живота моралне норме усвајају чланови друштва више или мање потпуно, тј. с више или мање личног одступагьа од њих, прилагођавања тих норми својој личности и положају у друштву, тако да никад не постоји потпуно слагање између друштвеног морала и личног, појединачног морала и, чак, уколико je личност јача, то неслагање je веће; 4° Морална норма одређује безусловну дужност, морално биће се oceha обвезаним да je врши зато што она постоји као таква, а не зато што ЊОМ хоће да оствари неки циљ који je ван ње таква норма je самоциљ а не средство; 5° Морална дужност није само дужност коју прописује разум; н>у oceha цело људско биће, тако да постоји посебно, врло сложено осећање, морално осећање или чувство, у коме постоје рационални као и ирационални елементи; 6° Прекршај моралне норме изазива врло нелагодно унутрашње психичко станье грижу савести, аутономну санкцију, која доводи до самопрезира и самогађења, до самоосуде прекршиоца као нечовека, недостојног бића у односу на праве льуде (зато je можда најбоља наша реч за морал чојство), што може одвести и самоубиству. Кад друштво примени своју санкцију за морални прекршај, грижа савести се ублажава; 7° Друштвена санкција моралног прекршаја такође постоји и увек je везана за (или се своди на) моралну осуду, тј. за утврђивање да je неморални чин нечовечан чин; 8° Моралност се, дакле, сматра најистакнутијом и најособенијом људском особином, тако да није потпун човек онај ко нема никакав морал.

6

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА