Анали Правног факултета у Београду
МЕЪУДРЖАВНИ УГОВОР И ЗАКОН У САД
97
них држава (81). Да се ти закони заиста сматрају непожељним показује чшьешща да су истакнути представници State Department-а Државни секретар Џон Фостер Дале (John Foster Dulles) и главки правый савјетник Херман Флегер (Herman Phleger), јавно критиковали споменуте законе (82). То све намеће закључак да су тачне вијести да се Влада САД озбил>но бави питањем активнијег мијешања преко надлежних судова (83). Овај спор би могао бити покренут од стране Владе САД у циљу издавања налога службеницима држава да се уздрже од принудне примјене закона у питању или у циљу добијања деклараторне пресуде да су неважећи закони у сукобу са међудржавним уговором, на основу Federal Declaratory Judgment Act- а (84). Међутим, да би се водио грађански спор, по америчком праву, федерална влада, као и појединац, мора имати непосредни и суштински интерес у спору пред судом. Да ли je питање уклатьатьа препрека за извршење међународних уговорних обавеза довољан разлог за оправдање акције федералне владе код суда није никада одлучно расправљено у америчком праву (85). Други пак сматрају да овај разлог има своје пуно оправдање, јер као последице настају губитак међународног престижа, слабљење пријатељских односа са државама уговорницама, материјална одговорност и штета. Трећи одговарају да међународне обавезе САД нијесу јаче нити оправданије од извршења законских, уговорних и других обавеза према сопственим држављанима. Положај владе се ниуколико не мијења предузимањем приватноправних спорова јер су интереси различити. Ако се проблем историјски посматра може се разумјети да су ти и такви проблемы разумљиви као остаци дугогодиппье политике изолационизма, љубоморног чувања и оштре борбе за права држава. Ипак, Влада САД има дужност да дјелује као једини представник федерације у међународним односима (86). Да би извршила тај задатак, Устав изричито даје федералној влади искључиво право закључивања међудржавних уговора. У циљу формулисања и вођења спољне политике она врши право закључивања уговора у својој дискреционој надлежности. Одатле проистиче и искључиво право и обавеза одлучиваньа и бриге за извршавање уговора. Не може се тражити од страних влада и држава да се управљају и подешавају своје акције и законе према жељама и тумачењима појединих или свих педесет држава Уније. Ако би се дозволило да државе Уније по својој вољи законодавним актима нарушавају или доводе у питање извршење међудржавних уговора, без могућности брзог правног лијека, то би значило одузимање права федералној влади и немогућност извр-
(81) 34 Department of State Bulletin, 728, 729 (1956).
(82) Говори пред New York Bar Association „United States Treaties: Recent Developments“, 34 Department of State Bulletin, 638 (1956), No 35, p. 11.
(83) Разматрања y Justice Department-y на основу тражења Department of State, „New York Times“, 6. 111 1956, p. 41, „Daily News Record“, 1. П TL957, p. 1.
(84) 28 U. S. C. par 2201 (1952), касније амандиран 28 U. S. C. par 2ЙI Supp. 1956.
(85) Види United States v. Minnesota, 270 U. S. 181 (1926); Sanltary Dist. v. United States, 266 U. S. 405 (1925) и друге.
(86) Види United States v. Curtiss—Wright Export Corporation, 299 U. S. 304 (1936).