Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

269

или правним лидима државни службеници (и органи), односно службеници установа и организација које врше службу од јавног интереса (чл. 122 Зак. о јав. служб.) a посебан правни режим, за одговорност радника y привредној организацији (чл. 294 ЗРО). С друге стране, ни саме формулације чл. 57 иису потпуно јасне и одређене. Из овог члана излазило би да he штету надокнадити друштвеноиолитичка заједница, установа или организација само грађанима a не и ■правним лицима. Свакако да ce није хтело већ напротив да ce право на накнаду штете признаје како грађанима тако и правним лицима јер и она могу претрпети штету радом органа, односно службеника државног органа, установе и организације. Исто тако, није јасна ни одредба ст. 2: „Овим ce не дира y одговорност лица које je причинило штету no општим прописима“. Излазило би да су то прописи грађанског права о накнади штете, о одговоргности за ову штету. Међутим, данас постоје посебни прописи о материјалној одговорности јавчих службеника за штету коју учине грађанима или правним лицима a који ce знатно разликују од општих прописа о одговорности за штету из грађанског законодавства. To су чл. 122 —127 Зак. о јав. служб. од 1957. Нама ce чини да би Преднацрт требало да начелно прихвати систем Јединственог регулисања одговорности за штету причињену грађанима или ггравним лидима, тј. систем јединственог положаја радних људџ и њихове заштите y об,ласти материјалне одговорности за штету, без обзира да ли je реч о штети која je y вези са вршењем јавне функције, јавне службе или делатности државног органа односно установе или организације која врши службу од јавног интереса, или je реч о штети која je y узрочној вези са радом радника y радној организацији, где спада и привредна организација. Разлога за овакав став има Доста. Најпре, такав поступак y питању одговорности за штету учињену грађанима (правним лицима) одговара начелној поставци израженој y Уводном делу Преднадрта (под II) да „неприкосновену основу положаја и улоге човека чине:. [...] јединство и једиакост права, дужности и одговорности радних људи као јединих носиоца друштвеног рада и управљања друштвеним п.ослозима“. Како овај део Устава изражава „основна начела за друштвену активност људи [... ] представља основу за остваривање и тумачење овог Устава и закона, као и за деловање и одговорност ceux и сваког“ (под VIII), то логично излази да он треба да буде основа и за јединствено регулисање питања материјалне одговорности свих радних људи без обзира где раде. Даље, то излази и из чл. 9 Преднацрта који, с једне стране, нормира да y ос.тваривању самоуправљања“ радни људи су одговорпи за свој_ pad сагласно Уставу, законима и статуту радне организације“ (ст. 2), а, с друте утврђује, y основи, „исти друштвено-економски положај радних људи y државном органу, друштвеној организацији или удружењу као и радних људи y радној организацији“ (ст. 4). Једном речи, из чл. 9 јасно произилази да Преднацрта недвосмислено утврђује и усмерава јединствен, y ■основи, друштвено-економски шзложај свих радних људи: y привредној