Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

279

о службенидима од 1959 изричито je прописао да ce не односи на војна лица, али ce исти Статут не односи ни на неке друге службеншсе, што не искључује могућност да и војници као и остала војна лица буду службеници посебне врсте, по посебном закону и на посебан начин како су то истицали Диги и Жез. Као што ce види, ни y развијеном француском управном праву није ово питање решено, али по извесним подацима војна обавеза не прекида одређене радне односе већ ce време проведено y Армији рачуна y радни стаж (8). 4. V нашој послератној теорији управног права ово питање није било детаљно претресано али постоје извесна начелна изјашњења. По једном гледишту војни обвезници нису y радном односу јер „мада и овде постоји лични рад обвезника [... ] њихов рад представља само највишу дужност сваког грађанина“ (9). Али и проф. А, Балтић, који брани ово тледиште, војне обвезнике теоријски, сврстава y принудне јавне службенике (10). По другом гледшпту „нису јавни службеници y техничком смислу речи ни лица која обавезно врше неку службу за државу: војници ла отслужењу свог обавезног војног рока [...]“ али и ово гледиште сврстава и војне обвезнзгке y принудне јавне службенике (11). Академик проф. М. Крбек одлучно и доследно још од пре рата убраја војне обвезнике y принудне службенике полазећи од гледишта да службеници могу бити тзринудни, прагматош и контрактуални (12). Нема сужње да су војни обвезници, иако обавезно и привремено, y саставу Југословенске народне армије која je овлашћена да врпш сталну и нормалну службу народне одбране са тачно одређеним задацима: да обезбеђује и брани независност државе и слободу народа и да буде чувар иеповредивости државних граница и служи одржавању мира и безбедности (чл. 134 Устава ФНРЈ; види и чл. 1 Закона о ЈНА од 20 јуна 1955 „Сл. лист ФНРЈ“, бр. 29 од 5 јула 1955). Поред тога, и војни обвезници ce налазе y општој објективној ситуадији, са правима и дужиостима које прописује Закон о служби y ЈНА. За разлику од осталих службеника они су, као и остала војна лица, службеници по посебним прописима, на специјалан начин и то обавезан, na je стога исправно сматрати их принудним односно обавезним јавним службеницима, али то ве би морао бити разлог да их не можемо сматрати јавним службеницима који стичу и одговарајући радни односно пензијски стаж. Они заиста нису службеници по професији, односно стални службеници, већ само привремени и то обавезни. Али, стално службовање и привремено службован>е не 6и морало бити одлучујуће за постојање службеничког односа

(8) Décret du 20 avril 1950 relatif au financement des assurances socialies agricoles Art. 7, § 2, al. 1 et al. 9 Codes de la Securité sociale, Paris, Dalloz, 1955, p. 427. (9) Др. A. Балтић; Основи радног права Југославије, Београд, Савремена администрација, 1961, с. 37. (10) Др. А. Балтић: О појму јавног службеника, „Архив“, 1956, с. 33, <11) Др. Н. Стј епановић ; Управно право ФНРЈ, Београд, Савремена администрација, 1958. с, 322, 317. (12) Академик Иво Крбех: Управно право кн>. 11, Загреб, 1932, с. 107 и сл. ; Право југословенске јавне управе, књ, 11, Загреб, Биротехнички издавачки завод, 1961, с. 259 260.