Анали Правног факултета у Београду

280

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

већ само за одређивање карактера односно врсте службеника. Тако имамо сталне грађанске и војне службенике и привремене грађанске и војне службенике који су сви јавни службеници и који могу, ако т-о закон пропише, бити и обавезни службеници. У управном праву није спорно да ce службенички однос заснива по правилу, добровољно a no изузетку обавезно. У том су сагласни и теорија к позитивни прописи (13). За разлику од већ прихваћене терминологије y теорији нашег управног права, мислим да je прикладније место израза „принудан јавни службенрхк“ употребљавати израз „обавезни јавни службеник“, па стога y овом напису кад говорим о војницима употребљавам израз обавезни a не припудни јавни службеници. Обавеза и принуда нису исто. To ce нарочито види y случају војних обвезника. He може ce, с једне стране, војна обавеза сматрати као највиша дужиост и част a с друге, једноставно схватити као принуда. Иако сваки грађанин под одређеним условима, мора извршити своју војну обавезу, основа војне обавезе није принуда већ дужност грађанина да д§ свој одговарајући прилог одбр.ани отадбине и да на тај начин доприносе заштити општег интереса. Природно je и логично да избегавање вршења ове опште и основне дужности повлачи и одговарајуће санкције, али то не значи да je основ војне обавезе принуда већ je принуда само санкција за невршење ове опште и основне дужности сваког грађанина. Да вршење војне обавезе није истоветна са принудом види ce још и из Закона о народној одбрани који изричито прописује да ce прекида служење војног рока „војнику [... ] који y току војног рока буде осуђен на казну затвора или строгог затвора, док казну не издржи или док не буде отпуштен на условни отпуст“ (чл. 77, ст. 2). Даље, исти закон y истом члану још прописује да и војник који би био осуђен и на казну ограничења грађанских права може продужити своју војну обавезу тек „пошто буде враћен y своја грађанска права ако није навршио четрдесет година живота (чл. 77, ст. 2). Све то указује да je прикладније a нарочито за војнике употреба израза обавезни јавни службеници a не принудни јавни службеници. 5. Иако су y теорији нашег управног права углавном већ сви сагласни да су војни обвезшхци обавезни јавнл службеници и то по посебном закону, још ce не поставља питање да ли ce овим обавезним јавним службеницима време служења редовне војне обавезе може признати y радни односно пензијски стаж. У ггрви мах, само поставл>ење овог питања одмах ce супротставља гледишту о војној обавези као највишој и основној дужности. Међутим, признавање времена проведеног на обавезном војном року y радни односно пензијски стаж није y супротности са појмом војне обавезе као највише и основне обавезе сваког грађанина. Ако пажљиво извршимо анализу нашег позитивног права, узимајући y обзир и нове друштвене односе, могли бисмо са мање устручавања да приступимо решавању овог питања.

(13) Др. М. Илић: Административно право (скрипта), Београд, с. 35; Академик И. Крбек: н. д., с. 259 260; др. Н. Стјепановић: н. д., с, 319; др. А. Балтић: Општа теорија о појму јавног службеника, Београд, 1939, с. 134.