Анали Правног факултета у Београду

Oho je израз друштва, манифестација солидарности на којој je друштво засновано. Средства су друштвена и њих употребљава и њима располаже друштвена радна организација на начин који je друштво одредило. У тим условима не може ce говорити ни о каквој својини предузећа, ни гготпуној ни подељеној, a друштвена својина појављује ce као нов, сасвим одређен појам. Друштвша_сврЈЈШ_а, je јединствена. Она припада друштву као целини' и мора бити употребљена y интересу друшдва. Ради постизања те сврхе њени делови предају ce појединим радним организацијама да je искоришћавају за себе и за друштво. Предузеће нам ce тако појављује не као правна личност, носилац права својине, потпуне или делимичне, на друштвеним-средствима, ни као заступник друштва, јер дела истовремено w за себе и за друштво, већ као привредне активнооти самог друштва. 11. Ако сада погледамо поближе текстове Преднацрта Устава, видећемо да ce аихова поједина решења y овој области, ago ce скупе заједно и повежу, слажу са напред изнесеним теоријским погледима. Према чл. 8, ст. 1: „Средства за производњуи друга средства друштвеног рада, као и рудна и друта природна богатства, друштвена су својина и као таква неотуђива су.“ Тиме je одређен предмет друштвене својине и аен искључив карактер. Као и свака друта својина она садржи разна овлашћења, између осталог и овлашћења да ce располаже стварима на којима ce налази, Задо исти текст (чл. 8) y наредном ставу продужује: „Располагање поједивгим средствима за производњу и друтим стварима y друштвеној својини и друта правна овлашћења према њима одређују ce законом y складу са природом и наменом тих средстава и ствари“. Преднацрт каже да je радна организација носилац тих овлашћења према оним средствима којима управља (чл. 14, ст. 2), a онда додаје да она „може огуђити поједина средства за производњу и друга средства рада или на други начин њима располагати“, што су овлашћења која y погледу приватне својине има само сопственик. Али наш текст ce не задржава на томе, него одмах продужава да радна организација може тако поступати „уз обавезу да очува несмањену укупну вредност друштвених средстава којима управља“ (чл. 14, ст. 3). И то везивање стварноправних овлашћења са обавезом очувања несмањене вредности друштвених средстава, што значи нужну, непрекидну реалну суброгацију, искључује сваку могућност да ce y овлашћењима радних организадија на друштвеним средствима види. потпуно или делимично право својине на тим средствима, или које било друго раније познато право. На ову повезаност овлашћења радних организација на друштвеним средствима и обвезе очувања тих средстава Преднацрт ce осврће опиС-УЈући самоуправљање радних људи, и ту истовремено одређује обавезну сврху активности радне организације. „Самоуправљање радних људи на основу друштвеног рада обухвата нарочт4то њихово право и дужност: [... ] да одлучују о потреби друштвених средстава и о њиховом располагању и да ова средства економскж целисходно користе ради постизања највећег ефекта за радну организацију и друштвену заједницу, да обез-

287

ПКИЛОЗИ