Анали Правног факултета у Београду

беђују развој материјалне оонове свога рада и да испуњавају обавезе ■организације према друштвеној заједници“ (чл. 9, ст. 1, тач. 3). И ова овако одређена сврха активности радне организације, коју ова врши помоћу друштвених средстава, не дозвољава да ce изоловано посматрају овлашћења радне организације на друштвеним средствима и да ce y тим овлашћењима виде класична субјективна права. „Субјективна права“ радне организадије састоје ce више y дужностима (кад већ морамо да ce служимо старим појмовима) да друштвена средства употребљава y преиизно одређеним границама своје делатности, ради постизања циља који јој je јасно одређен. Ако са права својине пређемо на посматрање саме радне организације, она je „самостална самоуправна организација“ (чл. 14, ст. 1) и „има својство правног лида“ (чл. 14, ст. 2). Beh смо видели да ce правна овлашћења радне организације на друштвеним средствима одређују законом I'чл. 18, ст. 2). На један општији начин Преднацрт на једном другом тиесту каже: „Радна организација врпш своју делатност y складу са Уставом, законима, друштвеним плановима, статутом и другим на закону заснованим прописима“ (чл. 14, ст. 4). Она je органски део друштва, и то ce огледа како y њеном организовању, тако и y њеном функционисању. Друштво je заинтересовано да и једно и друто буде како треба. „Законом ce може утврдити да статут y делини или поједине аегове делове потврђује орган друштвено-политичке заједнице“ (чп. 18, ст. 3). Затим: „Законом ce може утврдити обавеза доношења и поступак за доношење појединих огхштих аката радних организација и могу ce изузетно предвидети, кад то траже општи интереси, одређена овлашћења надлежног органа друштвено-политичке заједнице y погледу доношења ових аката“ (чл. 18, ст. 4). Удаљеност од појма „правне личности“, скројеног према појму „личвости“ y имовинском праву грађанског друштва огледа ce и y другим неким текстовима Преднацрта. Ради потпуности овог сумарног прегледа довољно je навести прописе о распуштању органа управљања радне оргаиизације и о њеном укидању. „Органи уирављања радне организације могу, под условима и по поступку предвиђеном законом, бити распуштеш! само ако je организација тешко повредила закон или ако je својим пословањем битно оштетила друштвене интересе“ (чл. 20, ст. 1). A затим: „Привредна организација може, под условима прецвиђеним савезним законом, бити укинута ако je y немогућности да обнавља друштвена средства за производњу и друга средства рада или да испуњава друте законом одређене обавезе“ (чл. 20, ст. 2). Сви наведени текстови показују да „правна личност“ радне организације i-cvia врло мало заједничког са правном личношћу са којом ce срећемо y имовинском праву грађанског друштва. Тај појам данас гпчггд^ y труишгу друпгтвеног књиговодства него y основе иУбвинског прав\ног поретка. 111. Да закључимо. Друштвена својина je нова појава која ce не може ни дефиннсати ни описати помоћу традиционалних појмова имовинског права.

288

АНАЛИ ИРАВНОГ ФАКУЛТЕТА