Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

311

Текст чл. 55 Преднацрта говори о праву на једнакост y заштити права. По нашем мишљењу, исправније би било говорити о једнакости права на правну заштиту, дакле онако као и y поменутој одредби Закона о суд. Друго, y оба текста нагласак je на једнакости права, a не на његовом постојању y нашем правном систему. Редактори су вероватно сматрали да би једна посебна одредба којом ce то право просто зајемчује била сувишна. Са становишта формалне логике, норма којом ce правни субјекти изједначују y погледу једног права, несумњиво претпоставља, макар прећутно, постојање друге норме којом ce то право y правни систем уводи или констатује као постојеће. Упркос томе, ми бисмо радије прихватили такву редакцију чл. 55 y којој би ст. 1 просто предвиђао право на правну заштиту, a ст. 2 зајемчио једнакост тог права за све грађане и организације. Но и овако, по наведеној одредби Преднацрта, y нашем правном систему постоји, као што смо рекли, једно право на правну заштиту, или како ce y тексту чл. 55 каже право на заштиту својих права. Како оно треба да буде схваћено? Другим речима, кад оно настаје и престаје, шта je његова садржина, и коме оно припада? Поводом ових питања треба приметити, пре свега, да ce наука до сада бавила највише правом на заштиту коју пружа суд, ira ce и y следећим разматрањима има y виду тгрвенствено та заштита. To, међутим, не значи да ставови заузети по постављеним питањима нису применљиви и на заштиту коју пружају управни или други органи. Право о коме je реч може бити схваћено, прво, y смислу Ваховог (Wach) правозаштитног захтева (конкретног права на тужбу) (2). По Ваховом схватању, право на правну заштиту je претпроцесно јавноправно овлашћење правног субјекта према суду на пресуду којом ће његово тражење заштате бити усвојено. Ово право припада само оном тужиоцу тсоји за такву пресуду испуњава све материјалнрправне и процесноправне тгретпоставке. Пресуду повољну пб тужиоца не треба дакле приписати слободној вољи суда него једној његовој обавези према тужиоцу. Поредак субјективних грађаноких права —• говорили су присталице учења о правозаштитном захтеву не би имао никакву вредност ако држава, признајући једно такво право, не би узела на себе обавезу према правном субјекту да ће му пружити заштиту кад оно буде повређено. Ta обавеза државе која настаје са подношењем тужбе не јавља ce дакле као корелатив повређеног субјективног права него одговара једном посебном јавном праву на правну заштиту. Учење о правозаштитном захтеву представљало je највећи домет y одвајању процесног права од материјалног. /Јјуализам субјективног права, за које je заштита тражена, и правозаштитног захтева био je једно време владајући y средњеевропској науци. Појам права на правну заштиту, схваћеног на изложени начин, није имао своје место само y науди грађанског процесног права. Он je стекао своје присталице и y уставноправној теорији (3), пошто je одговарао идеји

<2) Wach: Handbuch des deutschen Civüprozessrechts, Erster Band, 1885, S. 19 —24. Његово учење je развио и употпунио Hellwlg: System des deutschen Zlvllprozessrechts, Erster Teil, 1912, S. 191 seq. <3) Види Jellinek: System der subjektiven öffentlichen Rechte, 2. Auf!., 1905, S. 86 seq. 0_ појму action y француској науци јавног права, види Vizioz: Observations sur l’étude de la procédure civile, »Révue générale de droit«, 1929 —1930, pp. 86 seq.