Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

313

законодавство и наука дају на ово питање потврдан одговор. Управопостојање тих дужности суда треба, по нашем мишљењу, да буде полазна тачка за образовање појма права на правну заштиту. У њихово исцрпно набрајање нећемо ce упуштати јер би то овде било сувишно. Уместо тога, треба навести само оне најглавније. Суд je, пре свега, дзткан да тужбу узме y испитивање, a y даљем току поступка дужан je да свакој странци пружи могућност изјапгњења о наводима и захтевима противника, да путем доказног поступка утврди чињенично стање, да правну ствар савесно претресе, да целим поступком управља на најцелисходнији (најекономичнији) начин и да по закључвњу главне расправе (уколико ce има y виду првостепени суд) одлучи о предмету спора применом одговарајуће норме на оно чнњенично стање до којег je дошао из материјала изнетог и претресеног на расправи. Укратко, суд je дужан узети тужбу y испитивање' и поступати даље применом одговарајуће процесноправне или материјалпоправне норме y свакој новој процесној ситуацији. Према томе, доношење пресуде y корист тужиоца, или пресуде супротне садржине, само je један вид опште дужности суда да y покренутој парници поступа на прописашг начин. Мислимо да нећемо бити далеко од интенције редактора Преднацрта ако право на правну заштиту од стране суда (теориски, боље „право на правосуђе“) (7) схватимо баш као право које y правном систему постоји као корелатив његове поменуте дужносш. У томе смислу, право о коме говоримо наговештено je већ y чл. 2, ст. 2, ЗПП. Наиме, ова одредба предвиђа дужност суда да одлучује о захтеву за који je надлежан (8). Треба одмах додати да право на правну заштиту, онако je изложено, значи и дужност суда да тужбу узме y поступак, да испита своју надлежност и постојање дрјчих претпоставки за мериторно одлучивање, као и да предузме све друте радње без којих ce доношењу пресуде не може приступити. Доследно томе, и одбацивање тужбе због недостатка неке процесне претпоставке или због постојања неке процесне сметње представл>а испуњење дужности, којој одговара цраво на правну заштиту. Из оваквог схватања тога права намећу ce даљи закључци који ce тичу н>еговог носиоца и његовог остварења. У поступку y коме постоји само једна странка, као што je управни или ванпарнични, право на правну заштиту припада тој странци. У парничном поступку иако то може бити необично оно припада обема странкама. Јер, несумњиво je да од тренутка кад je тужба поднета, и тужени има право да суд по тужби постула. И према њему je суд дужан да пази на постојање процесних претпоставкр!, рационално управља парницом, расветли чињенично стање, омогЈ т ћи изјапгњавање о радњама противника, савесно оцени доказе, одлучи по закону a према исходу расправе и изведених доказа, итд. Да и тужени има право на ггоступак и доношење мериторне одлуке, види ce најбскње по томе што ce он може противити повлачењу тужбе (9). Право на правну

(7) Розенберг: и. д., с. 8. (S) Упореди са наведеном одредбом § 16 СГЗ, § 19 ОГЗ и § 16 Општег имовинског законика за Дрну Гору. (9) Тренутак од кога je, y развоју поступка, пристанак туженика на повлачење тужбе потребан, ствар je позитивноправног регулисан>а, и са становишта опште теорије процесног права нема значаја за став y погледу тужениковог права