Анали Правног факултета у Београду

314

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

заштиту треба дакле схватити као право и једне и друге странке на судско ггоступање, и то такво које ће бити y складу са принципом легалитета. Ово право настаје са покретањем парнице a остварујб ce коначно са правоснажношћу одлуке којом ce поступак завршава. Против судије који не поступа свака странка има право да ce обрати председнику суда, као органу судске управе, a осим тога и представничком телу које je бирало судије тога суда (10). Своје право на законито поступање y току парнице странка остварује правним лековима против одлука и других судских радњи за које она сматра да нису y складу са законом. Најзад, из предњих ставова проистиче join један закључак: Право на правну заштиту припадало je и оној странци која je протеклу парницу изгубила. To право показује ce дакле већ према исходу парнице као „право странке да буде y праву, или као њено право да не буде y праву“ (11). Овај закључак je парадоксалан, али ce он намеће из изложеног схватања поменутог права. Јер и према странди на чију je штету одлука изречена суд je испунио своју обавезу да поступа y складу са законом. He сме ce изгубити из вида да необичан карактер овог последњег закључка треба првенствено приписати самом термину „право на запггиту права“ („право на правну запггиту“). Зато би изнетој концепцији више одговарао неки други термин. Ако ce такав термин не 5и могао наћи, онда би требало покушати да ce постигне таква редакдија чл. 55 Преднадрта y којој би тежиште било на садржини права о коме говоримо или, још боље, на садржини обавезе судова и друтих органа према правним субјектима —■ странкама поступка. Право на правну заштиту замишљено je као једна уставна гарантија грађанима и друтим правним субјектима. По том свом значају, оно y правном систему мора имати карактер једног субјективног јавног права y корист сваког грађанина крји ce појављује као странка y поступку. Мислимо да такав карактер право на правну заштиту може имати само y изложеној концепцији. Супротно томе, схваћено искључиво као право тужиоца на повољну пресуду, оно ce своди како je Розенберг убедљиво показао —■ на тужљивост субјективног права, дакле на једно његово обележје. Укратко, овакво схватање своди право на правну заштиту на само субјективно грађанско право, посматрано y односу према суду, y тренутку кад je овај нашао да je тужиочев захтев основан. Јер, рећи да je тужилац изгубио спор зато што je суд нашао да му не припада право на правну заштиту тачно je исто толико колико и рећи да ce спор тако окончао зато што je суд утврдио да тужиоцу субјективно право не припада. He изгледа вероватно да су редактори Преднацрта хтели да тужљивост субјективног права потврде једним уставним принципом и да су y ту сврху конструисали једну посебну категорију.

Б. ПозниК

на правну заштиту, онако како je оно напред схваћено. Зато овде остављамо по странп питање да ли je тај тренутак y нашем праву умесно одређен (чл. 181, ет. 1, реч. 2, ЗПП). (10) У нашем праву не постојп кривично дело déni de justice као y француском (чл. 185 франц. Крив. зак.). Одредба чл. 161 југ. Крив. зак. je знатно ужа. (11) Calamandrel, наведено по делу Cornu Foyer: Procédure civile, 1958, p. 275.