Анали Правног факултета у Београду

318

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

тера, али да би та привременост била што краћа неопходно je понети ce са њима. Најзад, с гледишта политичке етике, кад Преднацрт одражава став социјалистрlчке Југославије да нема предаје пред непријатељем, то je један од аспеката оггштег духа ове земљс да нема предаје пред тешкоКама. Изостављање права на рад значило би да су тешкоће надвладале социјалистичке снаге на подручју запослености. Задржаћемо ce на чл. 9 који говори о самоуправљању радних људи на основу друштвеног рада кроз њихова права и дужности. Овај члан, као и већина осталих чланова ове главе, садржи низ одредби које би раније биле распоређене y законима. Међутим, пошто су те одредбе уставног карактера иако ce и садрже y законима логичније je да оне буду увршћене y уставни текст, наравно с тим да je јасно да мора остати низ уставних одредби и y оквиру законских аката. У чл. 9 су, између осталог, посебно важне тачке (т. 5 и 6) које говоре о праву радних људи на уређивање међусобних односа, услова рада и остваривања права из заједничког рада, одређивања радног времена, итд. Када je реч о радном времену придружујемо ce предлогу проф. др. Љ. Тадића: Традиција и новост, Архив, бр. 3 —4/62) да би y Преднацрту Устава требало унети обавезу заједнице да ce стара о скраћивању радног времена кад ce за то стекну одговарајући услови. Још je Маркс формулисао да je један од најзначајнијих чинилаца y изградњи социјализма поступно скраћивање радног времена. Ово питање je утолико сложеније зато што наше материјалне и остале могућности привремено не дозвољавају веће скраћивање радног времена. Само, пошто je већ Закон о изменама и допунама Закона о радним основима пружио могућност да раднички савет привредне организације може увести четрдесеточасовну радну недељу, уз претходну сагласност већа произвођача HO општине (чл. 5), не видимо због чега ce не би могла ставити формулација о перспективи скраћивања радног времена y Преднацрт, и то y „Основна начела“, зато што она садрже и перспективе, a не само одраз стварности, као што je то случај са осталим деловима. Немогућност да идемо на знатније скраћивање радног времена за сада осветљава са своје стране значај поменутих одредби о утврђивању услова рада и није случајно да je 1960. цео састанак ЦВ ССЈ био посвећен проблемима радног времена, као и да су ce тада појавили први обимнији написи о овој проблематици. (О томе С, Костић: Годишњи одмор y привредним организацијама, Београд, 1959.; др. И. Станојчић; Социолошко испитивање слободног времена, Наша стварност, бр. 4/60; др. П, Ковач; Тезе за реферат о проблемима радног времена y јавним службама одржан на Саветовању Југословенског удружења за административне науке од 3 децембра 1959, материјал ce налази y Савезном заводу за јавну управу.) Исто тако je ствар за дискусију садржина и стилизација чл. 16, ст. 2: „Радни колектив остварује самоуправлЈање y радној јединици, путем референдума и других облика непосредног одлучивања y радној организацији, као и преко радничког савета односно њему одговарајућег органа управљања и других органа управљања“. На први поглед учинило би ce да ce уопште не говори конкретно о томе како радни колектив остварује самоуправљање y радној јединици, као и да су облици непосредног одлучивања