Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА

181

његов и улогу његову, они би ce могли сматрати уставним, јер je циљ овога уводнот дела да омогући развој и динамичност коју ти односи изискују. Мислим да први део (садањи) не би требало да буде програмски. Шта би била улога првог дела ако he и он бити програмски. Неусклађености би ce још нашло, не видим само ову. Ако ce суптилније прави анализа одредаба првога и другог дела, још би ce нашло таквих неусклађених одредаба. На пример, одредба чл. 70, ст. 1 и 3, као и чл. 41, 48, 50, 52, 53, 54, 58, 62, 63, и 65; одредбу чл. 70, ст. 1, требало би изоставити нли преформулисати јер je y очитој несагласности са цитираним члановима. Скрећем пажњу на ту ствар, када ce буде поново претресало, да о томе треба водити рачуна. Све je y основи лепо замишљено, само je питање како ce то може спроводити. To je најначелније питање које бих покренуо. На крају бих указао на још једну неусклађеност; како ce могу ускладити не само логички него принципијелно одредбе чл. 76, 152 и 153 са одредбом чл. 236, ст. 2, y Преднацрту Устава. Наиме ту (чл. 76) ce говори о томе да je скушптина највиши орган власти уопште, y свим политичко-територијалним заједницама, a чл. 152 и 153 да je Савезна скупштина највиши орган власти y федерацији. Међутим, из овлашћења и карактера одлука Уставног суда према чл. 236, ст. 2, излази да ако Уставни суд утврди да je један савезни закон несагласан са Уставом, да je скупштина дужна да то размотри. Што je дужна да размотри, то не би било y супротности са означеним својством скупштине, али je дужна усагласити. Уколико није усагласила, после 6 месеци од стављеног приговора престаје важити закон y питању. Ту испада да онај који je носилац власти односно вршилац, боље речено носилац je народ a вршилац највише власти je y овоме даном моменту скушптина њен акт ce супротставља акту органа који je из ње изишао са овлашћењем да може ставити приговор који има ефекат укидања. У крајњој линији ce појављује као виши орган што не би било y сагласности са основетш принципом који одређује положај Скушптине. Ta би примедба важила и y вези са републичком скушптином и њаш уставним судом. Могуће je из овога изићи на тај начи« и остати доследним, ако би уставни суд имао само процедурална права. Слично као што има рачунополагач право према наредбодавцу: иако je потчињен, рачунополагач je контрола наредбодавцу, он има право да му скрене пажњу и да каже: Пази, наредио си нешто незаконито! Наредбодавац преко тога може рећи зато што je виши. Слична ситуација ce може установити овде где би уставни суд имао право да стави притовор неуставности закона што би обавезивало Скупштину да приговор размотри, па уколико ce не сложи (ауторитет и аргументи Уставног суда би могли утицати на одлуку Скупштине) са приговором, то би имало да значи одмах покретање поступка за измену Устава. На тај начин би ce остало на принципу на коме смо сада y овој материји и принцип да je представнички орган највиши орган не би био повређен; према формулацији чл. 236, ст. 2, Преднацрта повређен je.